четвртак, 31. децембар 2015.

Utisak godine  -  9 kontejnera

Ove godine sam počeo da šetam, pomalo. Posle mi se dopalo i postalo svakodnevno. Danas mislim da bih krepao ako ne bih mogao makar jedan sat u toku dana šetajući. Iako volim da menjam rute kada god mogu ipak se ustalila jedna svakodneva, nju pređem čak i kada se prošetam u nekom drugom delu grada.
Na mojoj svakodnevnoj ruti za šetnju, dugoj par kilometara ima ukupno 9 kontejnera.
Ne pamtim kada sam poslednji put prošao a da nisam video makar jednu osobu kako u kontejneru pronalazi hranu za taj dan. Odeću za tu sezonu.

уторак, 22. децембар 2015.

Par razloga zašto nam je neophodno sekularno religijsko obrazovanje u BiH

objavljeno na frontal.ba

Naravno samo ako nam je cilj da jednog dana živimo u pristojnom multikonfesionalnom i multikulturalnom društvu
Jedna od ideja na kojima počivaju moderna liberalno-demokratska društva i njihove države u 21. vijeku ili makar ideal kojem se stremi je sekularna država
Sekularnom nazivamo onu državu kojoj su institucije države i politika jasno odvojeni od religijskih zajednica i njihovih dogmi. Idelano, sekularizam štiti državu od po društvo pogubnih religijskih podjela ili stavova, no takođe sekularna država predstavlja i odbranu religijskih zajednica od manipulacije crkvom i njenim učenijma sa ciljem ostvarivanja političkih interesa.

уторак, 01. децембар 2015.

Nacionalističke frustracije - šou za sva vremena

Nekim stvarima nikada nema kraja, ono što je pak problem je što u tu kategoriju spadaju nacionalističke frustracije kojima se političari u BiH zlonamjerno igraju.

Šou za sva vremena.
  
Ja bih zaista zamolio nacionaliste svih boja na području BiH da se smiliju i dostave nam listu svih mogućih frustracija koje imaju, čisto da znamo koliko vekova će ova država stagnirati i(li) nazadovati.
  
Nacionalističke frustracije su nažalost ne preterano racionalne pojave. Njihovo konačno rješenje nije ni moguće, jednostavno kada završe sa jednim od svojih mnogobrojnih protivnika nacionalisti će naći novog.

Ili će ga pak izmisliti, uzimajući u obzir prosvijećenost naroda BiH to može biti i više nego uspješan recept u budućnosti. 

четвртак, 08. октобар 2015.

"Pupin - od fizičke ka duhovnoj realnosti" mešavina dobrog, čudnog i bezrazložno lošeg


Ako je u septembru izložba koju ste obavezno trebali posetiti bila  izožba posvećena Albrehtu Direru i njegovim savremenicima u Muzeju grada Beograda, izložba posvećena Mihajlu Pupinu “Pupin - od fizičke ka duhovnoj realnosti” je must have za mesec oktobar. 


Izložba je na adresi Istorijskog muzeja Srbije, cena prava sitnica 200 RSD, a ako ste student kao moja malenkost svega 100 RSD. 


Ova izložba je uspela da u meni izazove i osećanje zadovoljstva i osećanje nezadovoljstva i na kraju čuđenje. Sveukupno, moje mišljenje je  pozitivno, ali sa zvezdicom. Zvezdica jeste nešto veća ali nije vezana za suštinu. Pročitaćete uskoro zašto zvezdica.

понедељак, 14. септембар 2015.

Posjetio sam Direra u Beogradu

Odmah da razjasnimo, nisam neki poznavalac umjetnosti, u poređenju sa nekim ko je završio likovnu akademiju i ko poznaje istoriju likovne umjetnosti moje znanje je rilično skromno, doduše u poređenju sa prosečno obrazovanom osobom terazije pretežu u moju korist. Stoga ako vam je ova materija poznate - na pogrešnom ste mjestu (osim ako volite da ismejavate plebs). 

Bitno je da to razjasnimo da bi razumjeli zašto volim da svratim i bacim oko na nove postavke u muzejima, izložbe u galerijama i tome slično. Meni izložbe deluju kao odlična prilika da obnovim svoje skromno znanje ali i da naučim nešto novo. Da upoznam djela o kojima sam čitao iz prve ruke. Vidjeti uživo, saslušati vodiča i kasnije utvrditi sve to iz kataloga izložbe. Lijep i lagan način za upoznavanje osnova umjetnosti. 

Moram priznati da dugo nisam bio ovako srećan i entuzijastičan kao kada sam čuo o dolasku ove izložbe u Beograd, i postoji par razloga zbog čeka mi je ova izložba bila interesantna. 

четвртак, 03. септембар 2015.

O višeslojnom imbecilizmu peticije protiv rijalitija.

A čak nećemo ni da zalazimo u sposobnost korišćenja magične sprave i štapa sveukupne moći - daljinskog

Postoje tri grupe ljudi koji gledaju rijaliti programe. Oni koji u njima pronalaze zabavu i stoga ih gledaju, kežualci i intelktualno/moralni masturbatori. krenimo redom a kako dalje odmiče biće zanimljivije. 

Ovi prvi se na ko zna koji način i zašto  povezuju sa raznoraznim ukućanima i glasaju za njih. Valjda prepoznaju ljude iz komšiluka sa posla u karikaturama koje predstavljaju različiti ukućani.

I njih razumijem. Nije da odobravam ovaj oblik zabave ali razumijem.

Neki možda koriste taj trenutak da se isključe od napornog dana, u stvari nije to ni toliko bitno. Neki od njih su možda ti „zaglupljeni“ i „neobrazovani“. Možda, neki.

Postoji druga grupa, koja ih gleda kao što pasivni pušač puši. Više iz lenjosti da prebaci kanal, nego iz čistog interesovanja. Mislim da za njih baš i ne mora da se brinemo da li će da zaglupe.

I postoji treća grupa, ona koje je zaista odurna.

четвртак, 27. август 2015.

Hiperkomunikacija

Ovo vjerovatno objektivno ni ne postoji, možda je ipak ovo ideja u umu introverta. 

Zašto ljudi insistiraju na hiperkomunikaciji? Bila ona u digitalnom ili verbalnom obliku. Hiperkomunikacija nam se nameće kao nešto čemu treba stremiti. Nonstop ostajanje u kontaktu sa svim koje ste upoznali u toku života. Networking, networking, networking, networking. Sjajno možete upoznati destine “lidera” od kojih će vam se prevrnuti stomak i dobićete neodoljivu želju da odete da plešete sa bušmanima prije kratke i efikasne lobotomije. 

Nije ni to loše, komunikacija sa većim brojem ljudi ima potencijal da nas izloži novim idejama i percepcijama.  

Ali ja nešto preferiram slow route. Za kvalitetnu komunikaciju po meni je potrebno vrijeme. Osnovna funkcija komunikacije je razmjena ideja, objašnjavanje tih istih ideja drugima, a nešto sam pod utiskom da idejama treba vrijeme da bi se formirale u svoj svojoj slavi. 

Doduše ta komunikacije nije baš preterano zanimljiva. Ne može svako da ode na piće ili kafu kao ja pa da par časova provede u razgovoru o  osnovama vjerskog morala. (Yeah I’m great fun at parties!) 

Nemam ja ništa protiv brze i ekspresne informacije. Tviter je već godinama moja droga po izboru. Brza razmena informacija ima svoju ulogu u društvu no imam  utisak da je onsa ipak samo jedan deo procesa. Stvaranje ideje, saznavanje novih činjenica, ustanovljavanje novih teorija je posao koji pak zahtjeva vrijeme, posvećenost, fokus i koncentraciju. A nešto imam utisak da u hiperkonektovanosti to nije jednostavno ostvariti. 

Ideji je potrebno “me time”. 
Iz nekog razloga sve komunikacije koje držim dragima su tekle sporo, sa dugačkim prekidima između pojedinih razmjena mišljenja. Uz biskvite, fina peciva i čaj/kafu/otrov po izboru. 

Neophodno je vrijeme, neophodno je kako bi skupili materijal na kome bi zasnovali svoje ideje, potrebno je vrijeme za inkubaciju ideje. Potrebno je i da bi osmisli najbolji način da tu ideju izrazimo i prenesemo je drugima. 

A možda su ovo  rantanja introverta koji traži izgovor da uspješnije izbjegava komunikaciju. 
No iskreno prestanite da naturate konverzaciju Nažalost mnogi nismo nešto preterano zanimljivi, posebno ne u takvim svakodnevnim dozama.  

уторак, 18. август 2015.

Zašto toliko pričam o politici?

MOLIM DA PROMJENITE TEMU!
Mnogo puta sam čuo  u nekoj varijanti vapaj “manite se politike” i izraženu želju da se priča o nečemu drugom.  Možda je to zbog izbora tema koje orbitiraju oko mene i koje su sve izuzetno zanimljive otprilike nikome a možde ja ipak širi trend i ima nas koji smaramo ljude „ozbiljnim“ temama u znatno većem broju. 

Vrijemenom makar sam shvatio zašto ja pričam o politici. 

Ispravite me ako griješim no ljudi mahom žele da razgovaraju o onim stvarima o kojima imaju koliko toliko razumijevanje. No pored toga što je neophodno da mi razumijemo (ili makar smatramo da razumijemo) temu o kojoj želimo započeti razgovor  da bi imali iole uspješan ili zanimljiv razgovor potreban nam je sagovornik koji takođe smatra da poseduje dovoljno znanja iz određene oblasti ili da je pak željan saznanja iz te oblasti. 

Ponekada dostići ove kriterijum i nije preterano jednostavan posao. 
Naravno da značajan broj nas poseduje određena interesovanja i hobije, mnogi od nas su takođe stručni u određenim oblastima u manjoj ili većoj mjeri u zavisnosti od školovanja koje su imali i samostalnog obrazovanja. Imam i ja manje brdo interesovanja i hobija ali diskusije o njima vodim u zatvorenim krugovima a ne na Tviteru. 

Ali dok nam interesovanja i stručnost omogućuju stvaranje grupa prijatelja koje dele ista interesovanja, često ne moguće ispuniti drugi kriterijum a to je da i sagovornici imaju poznavanje ili makar interesovanje za određenu oblast. 
A oblasti koje različite slučajne grupe ljudi poznaju se lako mogu uopšte ne poklapati, i na kraju ostao nam je mali broj tema o kojima smo svi mi smatramo da smo kompetentni : sport, vreme, lični odnosi i naravno – politika. 

I znate šta, ja u stvari ne volim da pričam o politi baš toliko koliko je ona često na neki način iznuđeno rješenje

Molim da mi oprostite što ću zvučati kao elitist no mali broj ljudi je sprema sa vama da priča o Moneu, računarstvu, putopisima Karla Mana i sl. Nažalost nivo kulture je kod nas prilično nizak i tu ubrajam i mene tako da su šanse da sa nekim mogu povesti razgovor o najnovijoj izložbi ili postavci skoro pa nikakve. 

To be fair nije ni moje poznavanje vrhunsko ali eto tu pripisujem sebe u grupu onih koji su željni da saslušaju pametnijeg i „učevnijeg“. 

I ja sam previše introvertan da bih pričao o drugima a da se osećam iole komforno, a da pričam o licima koja nisu prisutna (a da nisu javna lica) tek mi ne pada na pamet.  A i da budem iskren ukoliko se nije desilo nešto izuzetno u potpunosti me ne interesuje niti život mog sagovornika. 

A izgleda da sam jedan od retkih koje sport ne zanima, jedino što ispratim su utakmice Vojvodine u „Evropi“ . U stvari poslednji sportski prenos/događaj u kome sam uživao je bio prenos snukera. 

A ima još jedna stavka, ukoliko zaista želite da razgovarate ozbiljno obilo kojoj temi pa i nekim jednostavnijim nekako neminovno se dolazi do politike (ili sam ja baš toliko „pokvaren“). 

Moj otac je mušičar, zaljubljenik u prirodu. Moji razgovori sa njim se nekako uvek svedu na probleme zaštite voda i kako su to bolje radili u KuK monarhiji. 

Razgovori o sportu uvijek završe na političkim i ekonomskim pozadinama. O modi ili odjeći završe na položaju djece -radnika .  

Point taken? 

So there it is.  Razlozi zbog kojih se na kraju sve svodi na razgovore o „teškim“ temama i politici. 

Nadam se da Vama bolje ide od ruke cela ta stvar razgovora o ljepšim temama. 

уторак, 11. август 2015.

Da li ljudi postaju ateisti kako bi mogli griješiti bez moralnih poslijedica?


Zing!
Ponekada je moguće čuti da ljudi postaje ateisti ili agnostici iz prizemnih razloga, jedan od tih prizemnih razloga koj se u takvim slučajevima navode je i to da ljudi odbacuju vjeru kako bi mogli da počine grehe bez osećaja odgovornosti ili krivice. 

Isto tako najvjerovatnije svako od nas ima spreman odgovor i argumentaciju za to da naše vjerovanje ili nevjerovanje nije plod prizemnih razloga već često dugotrajnog ispitivanja i traženja odgovora. Ponašamo se kao da je svojevrsna uvreda da neko smatra da ljudi prestaju da vjeruju u božanstva samo da bi lakše živeli sa "nedostatkom morala".