четвртак, 15. новембар 2012.

Finasijska asimilacija: šminkanje problema u BiH

  Pre nekog vremena zapala mi je za oko ideja ekonomske asimilacije, procesa koji podrazumeva da otvorenost tržišta dovodi do jačih veza među različitim grupama. Proces u kome stvaranje čvrstih finansijskih veza i slobodan protok roba i ljudi na tržištu postepeno dovodi do povezivanja, u našem slučaju nacionalnih grupa.

  U teoriji u slučaju otvorenog tržišta o ostvarivanja visokog nivoa saradnje doći će do neminovnih veza u podeljenom društvu, i te veze bi vremenom doprinosile boljem upoznavanju različitosti, eliminaciji straha i mrženje i ti procesi bi na kraju rezultovali svojevrsnom asimilacijom.

  Za mnoge ovo bi bio najbolji scenario za održanje BiH u životu i to ovog puta u životu koji nije na aparatima.

  Jako lepo zvuči na papiru (monitoru u ovom slučaju), no pokušaću da objasnim zašto se sa ovim pristupom ne slažem, ne zato što se neslažem sa mogućnosti BiH kao normalne građankse države, već zato što mislim da ideja finansijske asimilacije nije rešenje za kojim tregamo.

  Uvek volim za sebe da tvrdim da sam empirista, pa ću ovog puta pokušati na par primera da objasnim moje stavove.

  Za početak kao model ideje finansijske asimilacije tražićemo u Evropi kao našoj najbližoj okolini.

  Prvi subjekt biće nam Belgija, Belgija je kao nezavisna država nastala tako što nisu hteli da budu u istoj državi sa Holandijom, pošto su dotični protestanti a Belgijanci su katolici.

  No i sama Belgija je podeljena na Valoniju i Flandriju. Prvu pod francuskim kulturnim uticajem, a druga pod Holandskim, treba napomenuti i malu zajednicu Nemaca koja čini u nekoliko opština koje se graniče sa Nemačkom većinu.

  U početku zamah privrede je bilo rudarstvo i metaloprerađivačka privreda Valonije, i manjem delu trgovina i saobraćaj u velikim lukama. Posle toga dolazi do doba kolonijalizma i Belgija će svoje kolonije u današnjem Zairu jako dobro iskoristiti vršeći usput neke od najvećih zločina u istoriji čovječanstva. Ono što je bitno za nas je postkolonijalno doba i doba kada su Valonski rudnici iscrpeli svoje zalihe i Valonija je postla sve više i više zavisna od Flandrije.

    Flandrijci nisu sa oduševljenjem dočekali saznanje da svake godine troše toliko novca na Valoniju da je ta suma jedna tome da svake godine Flandrijska porodica Valonskoj kupuje automobil. Ekonomska kriza otpustila ventil nerešenog etničkog sukoba prefarbavanog decenijama uspešnom ekonomijom, no nikad dovoljno prefarbanog.

    Može se argumentovati da je za njihovu krizu i izbijanje separatizma kriva vlast i država koja je suprotno idejama libertarijanizma otimala novac od fandrijaca i davala ga valoncima i tu će te naravno biti u pravo no ostaje pitanje koje visi u vazduhu:





  Zašto nije došlo do finansijske asimilacije u vremenu kad nije bilo tolike krize?

  Jer u Belgiji se nije separatizam pojavio peko noći, preko noći jeste postao vodeća snaga, no Belgija je država koja je pred raspadom već 250 godina. Bila je pred raspadom, i u doba svoje najveće ekonomske moći a kamoli danas kad je trend rasta desnih snaga prisutan u celoj Evropi.

   Ovim sam hteo da ukažem na nekoliko mogućnosti koje izgleda neki prenebegavaju. Iz slučaja u kome se našla (i nalazi) Belgja može se primetiti da finansijska asimilacija nije čvrsta i duboka spona. Finansijske veze premošćuju mnoge razlike u potrazi za profitom i svakako su apsolutno poželjne i do sada zaslužne za prevazilaženje mnogih dubokih razlika, no one same nikako nisu dovoljne za prevazilaženje istih stoga su loš temelj za građenje multikulturalnog društva kakvo svi razumni ljudi žele.

    Zašto one to nisu postoji verovatno više razloga no ono što meni pada na pamet je njihova priroda. U poslovnim vezama današnjeg doba nema vremena za dublje i bolje upoznavanje, nema mesta za izučavanje kulture onih sa kojima sarađujemo, a bez istinskog poznavanja kulture ne postoji zdav multikulturalizam, postoji jedino akultualizam.


  Osim toga finansijske veze sa nekim ne znači da ste tu osobu prihvatili kao osobu nego samo kao poslovnog partnera, a u privatnom životu i dalje može dominirati mržnja ili prezir, a oni zbog prirode veza neće nestati jer nećemo imati mogućnost da uspoznamo kulturu drugih, tužna istina je da su i ogromne korporacije vođene od ljudi koji su pokazivali nula interesovanja za ravnopravnost i multikulturalizam, (pa zar i dana danas žene nemaju manju platu od muškaraca i zar nisu i dan danas često žrtve seksualnog nasilja na radnom mestu).

    I Belgijski slučaj u Evropi nije usamljen, separatizam i nacionalizam je prisutan u celoj Evropi i ono što je intersantno je to što je karakterističan za pre svega razvijene pokrajne i područja, ne zaboravimo Ligu za Sever, koja se bori za nezavisnost severne Italije, težnje Južnog Tirola za pripajanjem Austriji i naravno Kataloniju.


  Sve navedene regije su najrazvijeniji delovi država u kojima se nalaze, kivne na druge manje razvijene delove za koje smatraju da su paraziti, i velika ekonomska povezanost ih ni najmanje ne sprečava u tome, štaviše jedan od oslonaca Katalonskog separatizma je njihova najveća banka.
    Mislite da recept koji nije uspeo u nekim od najcivilizovanijih društava Evrope može da ima dugoročan uspeh na području BiH u kojoj je što se tiče civilizacijskog napretka povučena kočnica prije 500 godina?

   Naravno može se sve ovo pretpostaviti kao posledica velikog uplitanja države i njenog otimanja od bogatijih pokrajina i davanje siromašnijim, ali zar ste toliko naivni da smatrate da će u BiH nekad postojati liberalnija vlast nego u gorenavedenim državama?

  Neko može viknuti sa strane: „ Šta je sa Švajcarskom i Sjedinjenima Američkim Državama, šta sa njima, zar u njima taj model nije uspeo?“

   Pa, uspoe je, no ne sa stanovišta finansijske asimilacije, ona je poslužila više kao fini uglačani i ispolirani finiš. Model koji je poslužio za stvaranje multikulturalnog društva u ove dve države se znatno razlikuje.

O njima neki drugi put.