уторак, 28. март 2017.

Vilijam Finegan: Venecuela, neuspješna država

Student medicine mi je rekao da koristim njegovo ime. Rekao je da ga nije briga. Rekao mi je „Maduro je magarac.“ „Kreten“. Mislio je na Nikolasa Madura, predsjednika Venecuele. Prolazili smo kroz krila velike  državne bolnice u Valensiji, gradu od oko milion stanovnika, stotinu milja zapadno od Karakasa. Hodnici su bili u polumraku, zagušljivi preplavljeni zastrašujućim smradom. Neki su bili puni pacijenata koji su strpljivo čekali u dugim redovima ispred ordinacija. Drugi su bili mračni i napušteni, sa iščupanim osvjetljenjem. Student medicine, gibak i svijetle kose nas je požurivao, vireći iza vrata i savetujući se sa kolegama u plavim mantilima.

недеља, 12. фебруар 2017.

Kada je prekasno zaustaviti fašizam – prema Štefanu Cvajgu

Tokom ljeta 1941. dok su novinski članci nagovještavali potonuće civilizacije u tamu, Štefan Cvajg, austrijski emigrant i pisac, grozničavo je sastavio prvu verziju svojih memoara „Jučerašnji svijet“ („The World of Yesterday“). Njegova voljena Francuska godinu dana ranije pala je pred nacistima. Blic (nacističko bombardovanje Britanije tokom Bitke za Britaniju prim. aut.) je dostigao vrhunac tokom maja kada je tokom samo jedne noći poginulo više od hiljadu i pet stotina stanovnika Londona. Operacija Barbarosa, kolosalna invazija Sila osovine na Sovjetski Savez tokom koje će skoro milion ljudi poginuti pokrenuta je tog juna. Hitlerove Einsatzgruppen, pokretne ubilačke jedinice pratile su armiju u stopu masakrirajući Jevreje i druge – često uz pomoć lokalne policije i građana.

Sam Cvajg je preventivno pobjegao iz Austrije 1934. Kada je Engelbert Dolfus, Austrijski klerofašistički kancelar tog februara uništio socijalističku opoziciju u kratkotrajnom ali krvavom civilnom ratu, Cvajgov salcburški dom je bio pretražen zbog sumnje da u njemu čuva zalihe oružija za levičarske milicije. U to vrijeme Cvajg je bio smatran za jednog od najznačajnijih Evropskih humanista-pacifista, apsurdna sirovost policijske akcije ga je toliko razbjesnila da je počeo da pakuje svoje stvari još te večeri. Iz Austrije, Cvajg i njegova druga supruga, Lotte otišli su prvo u Englesku a zatim u Novi Svijet, gdje će Njujork postati njihova baza uprkos njegovoj averziji prema njujorškoj gužvi i surovom takmičarskom duhu. Tražeći predah od izbjeglica koje su ga neumorno preklinjale za pomoć u pronalaženju posla, novac i veze, par je iznajmio skroman i sumoran bungalov u Osiningu, Njujork svega milju od Popravnog zavoda Sing Sing. Tu je počeo neumorni rad na svojoj autobiografiji – radeći, kako je sam rekao, kao „da me je gonilo sedam đavola“. Nekih četiri stotine stranica se prolilo iz njega u svega nekoliko sedmica. Njegova produktivnost je bila odraz osjećaja hitnosti: knjiga je bila zamišljena kao svojevrsna poruka budućnosti. Istorijska je zakonitost, pisao je „ da je savremenicima uskraćeno prepoznavanje ranih početaka velikih pokreta koji odlučujuće oblikuju njihovo vrjeme.“ Cvajg je odlučio da za dobrobit budućih generacija kojima je ostavljen zadatak da nanovo podignu društvo iz ruševina uđe u trag tome kako je vladavina Nacista postala moguća, te kako su on i mnogi drugi propustili da uoče njene početke.

понедељак, 02. јануар 2017.

"Leni" ili zašto me držite za idiota

Dobro došli u još jedno izdanje plebejskog vodiča kroz kulturu.

Izvukoh ovo iz drafta, prije nekih mesec dana spletom okolnosti dobih kartu za predstavu "Leni" u
Bitef teatru.

Predstava je posvećena rediteljki Leni Rifenštal, poznatoj pre svega po dokumentarno-propagandnim filmovima snimljenim za vreme režima Adolfa Hitlera gde se izdvajaju filmovi "Trijumf volje" o konvenciji Nacional-socijalističke partije i "Olimpija" posvećen Berlinskim Olimpijskim igrama 1936.

Well, ako vas interesuje Leni Rifenštal imate vikipediju, sa više informacija nego što vam ja mogu ikada dati a ako čitate ovaj tekst verovatno imate makar osnovnu ideju o kome je reč.

I upravo ovo je najveći problem predstave "Leni", ovo je predstava koja pored svih dobrih stvari pati od teške krize identiteta koja se ogleda u potpunom neshvatanju publike.

Moguće je pretpostaviti sa velikom preciznošću da značajan deo nas koji smo bili zainteresovani za predstavu o Leni Rifenštal imamo makar osnovno poznavanje ko je Leni i njenog rada, verovatno i već formirane stavove o njoj.

Well, ja sam bar očekivao da je neko u produkciji ili scenarista uzeo tako nešto u obzir. Ali ne, zašto bi ikome takva stvar pala na pamet, a ako pak jeste nisu to uspešno preneli.