среда, 18. септембар 2013.

Dobrodošli u Afriku ( i kratka priča o Parazitima i Ludim naučnicima)



Red bi bio da priznam da bih jednog dana, negde u daljoj ili bližoj budućnosti bio izuzetno zadovoljan kada bih uspeo da otputujem u Afrikum posebno negde u okolinu Serengetija, nije loš ni sever Afrike pogotovo očuvaniji centri arapske kulture iz perioda od 8. do 11. vijeka, da ne pominjemo centre antičkih kultura. Naravno uz vakcine protiv virusa i lekove protiv parazita.

Moram reći da sam se iznenadio kada sam vraćajući se iz Beograda u Zvornik shvatio da sam došao u Afriku. Bolje rečeno razočarao. Nigde nizova nepreglednih dina, ni bujnog života tropskih šuma, doduše uz obalu Drine je svakako bilo nekoliko vrsnih primera arhitektonskog neukusa i nekoliko kapitalnih deponija smeća.

Moramo se pohvaliti da nam ne manjka  ni plemenskih podela ni slepog slušanja šamana. Heh, koga briga za milenijume evolucije ljudske svesti, mi ćemo našu da skučimo što više (valjda da je bolje uhvatimo da nam i to malo što imamo ne pobegne).

Saterani mudrim vođstvom i velikim pothvatima očuvanja tora u stanje večitog straha za opstanak kao i sramotom koja proizilazi iz nemaštine i  svesti o ličnom neuspehu, ovo ljudi što još nije uspelo da pobegne iz pakla nema snage da se suprotstavi ucenjivačima u belim mantilima, za šalterma, u kancelarijama i političarima pod šatrama.

Nisamo mi toliko slabi koliko smo svesni. Svest o besmislenosti ustrajanja protiv ucenjivača je kod nas temeljito razvijana kroz dug niz vekova. Od vremena kad smo bili stoka fedudalcima našeg porekla, bitisanja pod korumpiranim imperijama sve do današnjice ogrezle u haosu. Svesni da bi izgubili ono malo dragocenog vremena i razuma vodeći bitke sa vetrenjačama. Bitke u kojima se malo dobija a porazi su česti isa velikim posledicama.

Jer koja je alternativa onima kojima treba lečenje a ucenjeni su da bi ga dobili, da rizikuju zdravlje, bolest koja bi dovela do gubitka izvora prihoda? Naravno da nemogu. Nije baš pametno biti uzbunjivač u današnjem društvu.

Ako postoji neki entitet, entitet koji bi nas posmatroa kroz eone, mogao bi da umre od smeha našoj gluposti i kratkovidosti. 

Jer ti ucenjivači nisu ništa drugo do paraziti, mala (u našem slučaju velika) grupa bedih bića koja se hrane na račun zdravih.

Nije ni toliko strašno imati parazite, mogu se izlečiti. Zdrav domaćin može da podense parazite uz lečenje. Uz lečenje može i da ih izbaci. no neko mora da ga leči, on mora nekome da se obrati.

Mi kao domaćin nismo jaki. Nažalost kada bi neko pogledao sa strane video bi jednu žalosna kreaturu na samrtničkom krevetu. Frankeštaj biće, pačvork nekoliko identita, želja, stremaljenja. Organa koji odbacuju jedni druge u konstantnoj agoniji i međusobnoj borbi, i u tom pačvorku hiljade i hiljade malenih čudovišta se hrane nama.

Doktori postoje, mi smo ih čak i zvali nekada davno. Dolazili su ali nisu pomogli, mi nismo bili pacijent, nismo bili u bolnici. Naši doktori su bili ludi naučnici željni slave i moći. Mi smo samo hrana za njihova čudovišta i oni su pomagali njima.

Paraziti su nažalost zaboravili da toliko parazita na na tako slabom domaćinu vodi samo jednom, vodi smrti domaćina, a sa njom umire i parazit.

Doduše nije baš utešna pomisao da smo mi domaćin, domaćin mora da umre, neki paraziti prežive...


понедељак, 15. јул 2013.

O reformskom kapacitetu BiH

objavljeno na frontal.ba
Par puta u razgovoru sa osobama koje imaju slične poglede na društvu sa prostora BiH bio sam prinuđen da branim tezu da je BiH u ovom obliku neodrživa i da je obimna decentralizacija ili čak disolucija jedno od najhumanijih rješenja za BiH. Decentralizacija ili disolucija koju zagovaram nije nastala kao dio nacionalnih težnji i interesa već kao neophodna stepenica u omogućavanju reformi na ovom prostoru.

U BiH ako ste liberal i da bi vas u nečijim očima shvatili kao pravog liberala (pozvanost tih osoba da odrede ko jeste a ko nije liberal je naravno upitna pošto uglavnom to nisu liberali) iz nekog razloga morate biti i osoba koja BiH stavlja ispred vašeg entiteta, naroda i slično.

Pretpostavljam da je mišljenje iz prethodnog pasusa nastalo kao rezultat politike koja je sebe okarakterisala i kao nasljenika komunizma i kao jedine napredne i reformske snage a u stvari je predstavljala i predstavlja još uvijek jedan od najodvratnijih i najneiskrenijih politčkih konglomerata u novijoj istorij. No ono što su uspjeli je da stvore tu famu da svi koji žele sebe da smatraju i da ih drugi smatraju naprednim moraju imati isto mišljenje poput njih.

Zašto bi ovo trebalo da se odnosi i na liberale kao na kraju krajeva jednu potpuno suprotnu ideju od onoga što predstavljaju “povampireni komunisti u koketiranju sa nacionalizmom” neće mi nikada biti jasno.

No ono što je mene začudilo zašto bi iko smatrao da liberali moraju podržavati centralizaciju BiH!?

Za početak, zašto bi liberali bilo gdje u svijetu podržavali davanje većih ovlašćenja centralnoj vlasti? Da li je zaista neko čuo za takve liberale, krenite od nam bliske Srbije i Hrvatske pa sve do Libertarijanske partije u SAD?

Opštepoznat i opšteprihvaćen je stav da BiH u sadašnjem stanju izuzetno usporenog donošenja bilo kakvih pokušaja reformi i to u trenutku kada za svijetom već kaska dobrih par decenija nema perspektivu ni jednu drugu do postepenog ali sigurnog pretvaranja u pakao za sve one koji budu imali nesreću da u njoj žive ili se rode.

Kao što je i pticama jasno BiH ima ogromnu potrebu da izvede niz reformi da bi odložila ili preokrenula nesrećni tok stvari pred njom i tu se javlja problem.

BiH je neobično komplikovana država, i kao rezultat toga svima koji žele da izvrše reformu put do ostvarenja cilja je takođe izuzetno zakomplikovan ako ne i u potpunosti nemoguć.

Zaista i da se desi pravi mirakul i u nekom od entiteta ili naroda kao ozbiljan politički igrač se nametne jedna reformska snaga na nivou države bi bila suočena sa nemilom scenom suočavanja sa najmanje četiri do pet političkih partija čiji omiljeni način dolaska do političke moći predstavlja zaplašivanje naroda baucima iz drugih naroda i entiteta. Suočena sa takvim odnosom snaga naša hipotetička reformska partija stoji apsolutno nemoćna da bilo šta napredno, a da može da se iskoristi kao gorivo za ognjeve šovinizma sprovede u djelo.

Organizacije BiH je predivno zamišljenja i predstavlja raj za sve one kojima odgovara status quo, a koji nažalost imaju apsolutni monopol nad političkom moći. Osim što njima pruža venredno igralište takođe je sjajno dizajnirano da onemogući da neki drugi klinci sa nekim drugim ideja postanu neki ozbiljan faktor. Desetine barijera sa postavljene sa ciljem zaštite različitih etničkih interesa no nije predviđeno da će postojeći politički moćnici imati jedan zajednički interes i da će barijere iskoristi kao svoju prednost da jedino oni opstaju u trci, koja već prestaje da liči na trku.

Politička scena je partija monopola u kojoj je dogovoreno da niko ne bankrotira nego da povremeno dolazi da preraspodjele moći i u takvim uslovima novi igrači su nepoželjni.

Dobro ako je onemogućeno da reforme krenu od strane samo jednog entiteta, osobe koje bi podržale tu ideju ne bi imale predrasude i njima ne bi bilo važno da li je na čelu stranke Mujo ili Stefan ili Jure tako da bi pokret trebao imati podršku ne samo u jednom narodu nego i u ostalim, eto rješenja za problem!

Pa u teoriji ja se slažem, no to zahtjeva i viosko nivo povjerenja i poklapanja ideja. no nažalost u BiH manjka i povjerenja a kao i u svakoj liberalnoj organizaciji i pokretu jako često dolazi i do razmimoilaženja u idejama.

Jedna takva organizacija bi morala da hoda po tankoj žici i da bude majistor u žongliranju u ambijentu koji bi prema njoj bio poprilično nenaklonjen. Mediji bi tražili i dlaku u jajetu da pokažu kako su pripadnici takvog pokreta izdajice makar jednog od tri naroda, onog momenta kad ne bi izjavljivali sve ono što se sviđa pripadnicima jednog od tri naroda doživjeli bi fijasko. Na pomen decentralizacije u ime entiteta ili kanton veliki dio pripadnika bošnjačkog naroda bi odustao od podrške koliko god ta decentralizacjia imala smisla i naravno obrnuto bi važilo u istoj mjeri za pripadnike drugih naroda.

Jer zaista koliko nas ima u BiH koji smo spremi razmišljati ne samo svjesno nego i podsvjesno van strahova koji su nam nametnuti, i prije svega kako prevazići ogromno nepovjerenje prema namjerama koje vlada među narodima kao velikog protivnika mogućnosti organizovanja nadnacionalno reformskog pokreta sa iole značajnijim uspjehom?

Problem ne staje tu, čak i da se poklope zvijezde u Alfa-Centurionu M367 i da na vlast dođu osobne spremne na duboke rezove i uspiju da ih naprave suočiće se sa problemom na koji nailaze svi koji na ljutu ranu stavljaju ljutu travu: pad popularnosti.

A šta bi ostalo iza njih? Gomila hrane za nacionalističke ale da se hrane, da imaju koga da optužuju da se vuklo na dobrobit samo jedne strane i da su reforme bile u dobrobit samo jedne strane i na uštrb “nacionalnih” interesa druge dvije. Mnogo hrane da ojačaju još i više nego sada.

O tome kako ideje mogu lako da se ispolitizuju u služi dobijanja jeftinih političkih poena su pokazali i posljednji protesti vezani za problem JMBG.

Prepreka koje staju na put reformi je mnogo, šanse da do njih dođe su jako malo, a vrijeme u kome će imati smisla da se one sprovedu neumitno ističe i za to vrijeme oni koji bi mogli donijeti reforme traže načine da odu odavde smanjujući ionako male šanse da BiH ikad postane uzorno društvo.

четвртак, 02. мај 2013.

Прича о култури


Проучавање и писање о култури увек представља племенит позив. Култура је мрежа која повезује све јединке људске врсте и као таква представља огромно пространство чији делови иако су често истражени због своје природе могу се свакоме обратити на нов и непоновљив начин.
Значај културе приликом развоја људског друштва је немерљив. Развојем културе и умјетности унутар ње, људи су били у могућности како да спознају свијет око себе као примарни циљ културе тако и да завири у дубине саме људскости.
Познавање свијета у коме су живели и познавање људске врсте и људског друштва довело је до преко потребних корака које је човјечанство направило на свом путу ка бољем.
Познавање људи и њихових осећања довело је постепено и доводи то развијања идеје о слободи, како о слободи појединца од друштва но тако и слободи човека од материјалног свијета за који је везан. Покушавајући да ослободи свој дух, да постане једно са њим и да њиме обухвати све оно што је чулима могао да осјети човјк је развио и умјетност као виши облик комуникације како са универзумом тако и самим собом.
Проучавање историје културе и историје умјетности и представља наш покушај разумјевања тих веза које у умјетници вјековима па чак и миленијумима прије нас стварали са космосом стварајући дјела непролазне духовне и естетске вриједности. Проучавајући културу пратимо развој људске идеје о духовности о љепоти и правим потребама човјека.
Култура нам прича о првобитним људима и њиховом страху од природе, њиховој немоћи да се супротставе снази стихија које је пред њихс природа испставила. Прича нам како схватајући своју зависност од природе они неразумјевајући њену природу падају пред њом ничице и стварају прва умјетничка дјела не би ли успоставили контакт са њеним стихијама и не би ли их умилостивили.
Прича о култури је и прича о напретку и о томе како се човјек ухватио у коштац са природом и евентуално је подредио својој вољи (или он то опет живи у илузији?) и како је духовно надрастао свијет првобитних људи. Стари примитивни страхови су нестали и уступили су мјесто новом страху и новом идеалу - човјеку. И човјек постао највећа мистерија за себе, загонетка коју вијекловима најбрилијантнији међу нама покушавају да одгонетну. Покушавају да га ухвате у игри и у покрету. Покушавају да разумеју његов однос са природом и његов однос са његовим унутрашњим свијетом.
Нова инспирација је постао човјек и нова естетика се оријентисала према њему, све док пред нас није изронило оно што нас је пратило све ове миленијуме и омогућило нам да стигнемо до врхова на којима се налазимо данас. Нова инспирација је имагинација и апстрактно, настављајући удаљавање човјека од матријалног. Првобитни педмет културе је била материја и наш страх и зависност од ње, затим наша духовност заробљена у материји док ето нисмо стигли у сфере где духовност постоји само као цауса суи. Од умјетности и културе за масе и средства за објшњавање материје прешли смо пут на коме умјетност се ствара као насушна потреба ствараоц да самом себи приближи свој унутрашњи свијет.
Но култура и нпаредак немогу никад напред без осврта назад, напредак се неможе постићи заборављаући старо и колико год будућност била само одсјај у оку појединца мораћемо се загледати шта је то што су стварали наши предходници и шта су нам оставили да би смо знали шта треба надоградити, срушити и у чему наћи одговоре на основна питања прије него што поставимо нова.

среда, 13. фебруар 2013.

Zadužbinarstvo u Republici Srpskoj i drugi vicevi

tekst objavljen na frontal.ba

 Naleteh tako na internetu, (preporukom nekog internet prijatelja) na zanimljiv članak sa temom odsustva empatije u našem društvu u globalu, no onaj deo koji me je zaintrigirao odnosio se na nedstatak zadužbinarstva u modernom srpskom društvu, vajkajući se i pozivajući na neka sretnija vremena iz naše istorije, vremena kad su moćnici i bogataši davali nešto nazad svom narodu.

  Gde se, molim lepo, izgubiše svi ti, nama preko neophodni ljudi?

  Gde je kralj Milutin, čovijek koji je ratovao protiv svog rođenog brata, koji je odveo u slepoj borbi za vlast verovatno hiljade ljudi u smrt?!

  Njegovih četrdeset manastira i crkava i njegovo mecenstvo nije za pobudu imalo svekoliku brigu za narod srpski, za njegove bedne sluge, kmetove, polurobove... u to vreme se nije čestito znalo ni za pojam nacije a kamoli da je postojala biga za nacionalnu kulturu i prosvećivanje naroda, a ako je neko i imao takve ideje taj uglavnom nije bio vladajući u Srbiji (kao jel'te, što je i danas slučaj).

  Nije ovo haranga protiv njegove velike zadužbine, koja je svakako dragulj u kruni naše kulture, nije ovo ni neka haranga na ličnost ovog svetca, ovo je podloga za harangu na krda, čopore ili u šta se već udružuju gmazovi današnjeg vrijemena.

  Neke su veličanstvene zaostavštine nastale iz interesa, Milutinova kao izraz pokazvanja njegove vladarske veličine i veštine, zadobijanje poverenja vjekovnog osolonca našeg naroda - crkve i na kraju krajeva kao sredstvo pokazivanja podanicima njegove velčine i snage. Kao izraz njegove sklonosti ka umetnosti u krajnjem slučaju.

   I pored svih okolnosti njegovo zadužbinarstvo je veliki dopinos narodu koji možda on nije ni poznavao. Vredno je.

 U početku novostvorene srpske države, mnogi ljudi koji su se obogatili bili su „ljudi iz naroda”. Osobe koje su nosile sa sobom duh naroda u kom su nastale. Mnogi od njih su željeli da Srbija u novostvorenoj slobodi dosegne neke vrhove, htjeli su pomoći narodu kom su pripadali.

  Podizali su škole, univerzitete... pomagali jer su želeli da svom narodu vrate jedan deo onoga što su stvorili, željeli su da ostanu upamćeni kao dobrotvori.

 A gde smo mi u ovom novostvorenom srpskom entitetu?

  Naša „elita”, ona koja bi trebala da sadrži dobrotvore, nije nastala kao rezultat teškog i napornog rada, njihovo bogatstvo nije nastalo radom već prevarom i mahinacijama, oni nisu obični ljudi naše sredine.

  Naša „elita” je gomila lešinara, bezobzirnih kriminalaca koji su se do onoga do čega su se dočepali došli na najbestidnije, najogavnije načine.

Naši bogataši, ljudi na uglednim i moćnim mestima su krvožedne pijavice, ratni profiteri. Ljudi koji su izbeglicama prodavali flašu vode po trostrukoj a onima koji su ostali žito po desetostrukoj ceni.

  To je ona grupacija koja se „snašla”.

  Takođe oni su šampioni u poltronstvu, kičmenjaci bez kičme, bagra bez mišljenja i morala... Mi pričamo o ljudima koji su bili spremni na nemala zla da bi se dočepali pozicije, oni koji su spremni i dan danas da vladaju uz pomoć straha i nisu ni zašta drugo.

  Gomila nesposobnjakovića koja i dan danas živi od našeg straha, od naše bedne borbe za egzistenciju. Gomila, spremna da odvuče narod u najdublju provaliju zarad "trideset srebrnjaka".

Ti profili su na mestu onih koji su nekada davno bili zadužbinari.

  Da, zadužbinarstvo u Republici Srpskoj...

i drugi vicevi.

среда, 06. фебруар 2013.

Vrli mladi svijet

objavljeno na frontal.ba 06.02.2023.

Ta promjena o kojoj pričate, ona koju bi trebalo da donesu neke nove generacije, neki novi i mladi ljudi. E, nju možete po svemu sudeći da okačite mačku o rep.

  Zadnjih decenija, od kad je sve otišlo niz jako strmu nizbrdicu i od kada su na neki način mnogi koji su željeli nešto bolje najzad shvatili da od tog bolje sa današnjim mentaltetom društva neće biti jedno malo duže vrijeme, ti isti su se okrenuli mladima. Tako smo došli valjda do neke vrste utjehe, nekog odbrambenog mehanizma koji se izgleda sastoji u ideji da će mladi (koji su za divno čudo u tom kontekstu pametnije nego što ih predstavljaju van tog konteksta) biti ti koji će podmentnuti leđa i naći ingeniozni način da zaustave naša kola koja jure ka sunovratu.

  Valjda je i to deo mentaliteta naroda, jer iskreno ovo u prevodu zvuči otprilike. "Znate šta deco, mi jesmo bacili mast u propast, ali vi ste ti koji ste pametni, vi će te nas izvaditi iz problema u koji smo vas uvalili."

   Kao i uvek kod nas neko četvrti treba da reši problem.

  No, na kraju krajeva to i nije ništa neobičbno, uvek se polagalo u mladost i novu energiju koja dolazi i koja bi trebala doneti i nova rešenja za stare probleme, i zaista to je način na koji društvo u globalu funkcioniše i čemu je normalno nadati se i očekivati.

 No, statistika je prilično surova ponekad i u ovom slučaju baš nam i ne ide na ruku.

  Rječ je o istraživanju koje je sprovedeno među studentima na Banjalučkom univerzitetu i koje je pored većeg broja zanimljivih podataka iznelo i podatke vezane za popularnost nekolicine popularnih osoba (aj' da ih tako nazovemo iako nisu oni svi zajedno za pola osobe) iz političkog miljea RS. Prema datom istraživanju o predsedniku naše idiotokratske države (entiteta) Mloradu Dodiku pozitivno mišljenje ima oko 37% studenata, negativno oko 35% i čak 27% koji nemaju nikakvo mišljenje (kako su uspjeli da nemaju mišljenje o osobi koja indirektno značajno upravlja njihovim životima ostaće nam nepoznanica).

  Eto dragi moji, ta nada koju polažete u mlade intelektualce baš se i nije proslavila... to valjda govori o kvalitetu budućih "intelektualaca".

  Za mene je porazna činjenica da taj budući nominalno najobrazovaniji deo našeg društva, da oni koji treba da iznesu isto daju u neku ruku prolaznu ocenu jednom hajdučkom vođenju entiteta, doduše reći da je RS postala hajdučija je uvreda za veliki broj ljudi koji su se borili za slobodu, jer ova izložba grabežljivaca pokušava upravo suprotno.

  Porazno je da osoba koja ne poštuje čak ni osnovne manire lijepog ponašanja može da ima pozitivnu ocenu od bilo koga ko sebe želi da smatra obrazovanom osobom, intelektualcem.

  Zar je moguće da smo kao drštvo na tako niske grane spali?

  Zar ovo treba da bude naša nada u promjenu?

  Jer ovo je Frankenštaj koji nam zaista može doći glave, jer ovo je pokazatelj potpunog raspada sistema vrijednosti kom bi trebalo da bude podučavana ta spasonosna omladina. Ovo je rezultat jednog društva u kome niko nije svjestan koliko smo jadni, i u kome je i dan danas prioritet čak i za neke buduće intelektualce šuplja i maksimalno zloupotebljena priča o ugroženosti RS, nacije, čega god. Priča koja je omogućila najvećem šljamu da se izdigne sa dna, i koji preti da postane nešto što je normalno za naše društvo i da postane uzor nekim budućim generacijama.

  Ovo je trijumf beskrupuloznosti i amoralnosti nad nama... ovo je u neku ruku smanjivanje ionako već smanjene nade da postoji neko ili nešto što može da donese preko potrebnu promjenu.

  Da, neko će reći da je razlika između onih sa negativnim i onih sa pozitivnim mala, no ona nije trebala biti nikakva, trebala je biti suprotna. Jer zaista ako ovo čudo u kome živimo ima više pobornika nego protivnika među madim i obrazovanim, ja se bojim da mislim kakava je među ostalim... kakva je kod prosječnih stanovnika RS.

  Što se tiče mladih i promjena koje bi oni donijeli... Pa, eto okačite to mačku o rep, i nadajte se da je to na neko kraće vrijeme.

 



уторак, 29. јануар 2013.

Lutkari: nekoliko razmišljanja o našem društvu

 Mislim da čak i nada ima rok trajanja, kad je naša nada u pitanju mislim da je već prilično izlizana. Već previše vremena je izgubljeno u deevoluciji ili u najboljem slučaju u stagnaciji. Ako postoji neka trka u kojoj se takmičimo već dugo, dugo mi ne idemo napred već se ukopavamo.

  Gde smo mi bili poslednjih deceniju i po? Šta smo učinili sa tim ogromnim vremenskim periodom, šta je učinjeno da tih petnaestak generacija živi bolje nego oni koji su ih donijeli u ovaj haos?

  Uzaldno i besmisleno se ovde pominje riječ promjena.

  Mi smo samo jedno u nizu društava kojima upravlja mediokritet, vjerovatno jedva i da postoje duštva kojima on ne upravlja, no izgleda da ni naš mediokritet nije na nivou mediokriteta spoljnog sveta.

  Deceniju i po smo potrošili na uzaludne rasprave, raspravljali smo o "uzvišenim" problemima, problemima koji zadiru u samo postojanje našeg kolektivnog i individuualnog bića. U raspravi o "uzvišenijim" problemima ostali smo mi sami u mulju i truleži. Rasprava koja je imala za cilj da odbrani pojedinca i kolektiv je zloupotrebeljena ostavljajući isti te pojedince i kolektiv na ledini okužnog zraka. U sećanju i besmislenom,  u krajnjoj liniji neukusnoj atmosferi pitanja našeg kolektivnog identiteta, pitanja koja su trebala svima da nam omoguće da se osećamo superiornim nad onim "drugim" okrenula su se protiv nas i u igri sudbine, mi koji smo stremeli kvalitetu dovoljnom da ponizi druge našli smo se svi u istoj kaljuzi.

  Oh kakav okret i kakva ironija, gubeći vreme u raspravama o našoj veličini izgubili smo i najelementarnije dostojanstvo slobodnog čovjeka, raspravljajući o slobodi i borcima za istu ostadosmo bez slobode. Pogordivši se da smo bolji od onih koji su naše komšije završismo skupa kao najbednija zajenica, u raspravama o veličini postali smo fukara koja gmiže zemljom.

  Ostali smo primerak jednog u potpunosti propalog društva, koje još nije ni u stanju da pogleda sebi u oči i vidi koliko nisko je palo.

  Zavladao je među nama princip osuđivanja umesto principa razumjevanja. Valjda tako biva kad ljudi ljubav zamene mržnjom i prezirom. Kako smo žarko želeli da se predstavimo boljim, toliko žarko da smo počeli da sebe lažemo, da brišemo one delove koji su mislili drugačije. I razumjevanje je postalo retko, postalo je neprirodno i smatra se za lažno. Razumijevanje je ostalo kao samo još jedna u nizu osobina koje su izmanipulisane. Izmanipulisane da bi se stvorila ova dolina bede i haosa.

  Maestralno smo izigrali sami sebe.

 Postali smo sami figurine u rukama lešinara. Hrane se našim lešinama, koje smo im dobrovoljno ostavili.

  Oni koji posle nas dolaze, dolaze u mašinu za ispiranje mozgova. Dolaze u vešto isprepletanu mrežu bezočnih laži i lažnih heroja, dolaze u izvrnutu stvarnost pravih heroja.

  Oni koji dolaze svoju slobodu moraće da ostave negde usput. Ona nije poželjna osobina u društvu figurina. Štaviše slobodni umovi, oni koji ne osuđuju, oni koji pokušavaju da razumeju oni moraju bit izopšteni.

  Možda još nije savim kasno za društvo figurina, figurina koje se bore međusobno oko večnosti dok puze kroz blato i trulež. Možda se naše čekanje i isplati, možda nas jednom neko čuje i razumije, a do tada,

  e pa do tada Lutkari su zadovoljni...
  

tekst je objavljen na portalu frontal.ba  pod nazivom "U mulju društva figurina"