субота, 22. септембар 2012.

Pirati i Prajd

Vjerovatno je period koji sam proveo podržavajući i upoznavajući Piratsku partiju, članove piratskog pokreta i ideje koje oni zastupaju nedovoljno no ipak smatram da bi trebao da napišem kako sam ja doživeo dešavanja vezana za Prajd i “rascep” partije.

Glavni razlog mog pristupanja pokretu je bio taj što taj pokret iako okupljen oko određenih ideja nikako nije moguće okarakterisati kao rigidan i ideološki zatvoren. U trenutku u kom sam se ja priključio istom, verovao sam da je to pokret koji za mene ima jednu važnu osobinu pored toga što je jedini dovoljno otvorene strukture i što podržava u većini liberalne ideje koje podržavam i ja.

Ta važna osobina za koju sam se nadao da ću je pronaći bila je usko vezna za stav pokreta da je on postideološki pokret. Za mene lično razlika između ideološkog i postideološkog pokreta bi bila u tome što bi prvi pokušavo da odmerava i osuđuje one koji ne misle isto kao oni, dok bi postideološki pokušavao da razumije stavove koji imaju njegovi politički protivnici.

Posle priče o Prajdu mnoge od tih stvari dovedene su u pitanje.




Prva je otvorenost sistema i funkcionisanja partije, iako ne sporim uopšte da je naša organizacija izuzetno otvorena prema svima, način na koji je doneta odluka o neuključivanju u aktivno promovisanje Prajda, nije mi bila baš najpiratskija i najdemokratskija.

Uz puno poštovanje Core Tima i svega što su oni uradili, smatram da smo mogli na neki način mogli organizovati glasanje  što većeg broja pripadnika pokreta, iako nepostoji zvanična evidencija članova, makar je bilo moguće uputiti ovo pitanje, članovima foruma koji se nalazi na oficijelnoj internet prezentaciji partije, članovima mailing lista kao i Google grupe. Ako ne ovog puta možda bi se o ovome moglo voditi računa sledećeg puta priliko donošenja neke odluke, ili na kraju krajeva razmisliti o uvođenju nekakve online evidencije članstva.
Možda ovo zvuči zahtevno ali jedna od stvari kojima pirati bi trebali biti posvećeni je slušanje glasa zajednice i pokušavanje što direktnije demokratije. Imajući u vidu to mislim da je moja ideja prilično legitimna.

Osim toga odluka bi imala daleko veću snagu, članstvo bi bilo bolje upoznato sa problemom, i eventualno ne bi bilo zatečeno krajnjim ishodom u ovom slučaju rascepom partije.

Druga i bitnija stavka kojom ću se baviti je sam rascep i način na koji se on desio.

Rascep je po meni svojstven strankama koje su postale ili su oduvek izrazito rigidne i nisu otvorene za drugačije mišljenje i na kraju kao rezultat autoritativnost i egoizma pojedinaca u vrhu stranke. Zbog toga nije slučajno da su stranke koje se najviše cepaju stranke krajnje desnice, koje što su po prirodi jako konzervativne i zatvorene za tuđe mišljenje i brze na osudi istog takođe pohođene kompleksom mesijanstva koji imaju mnogi “pravi” Srbi, Hrvati,Francuzi itd...

Stroga ovaj rascep je osim posledice i simptom, po meni simptom kga bi smo trebali ozbiljno da se uplašimo, jer on nagoveštava zatvorenost i mržnju prema drugačijem, nešto što je u potpunosti protivno onome oko čega se okupljamo. Što je najgore jezik u saopštenjima jedne strane je bio toliko neprimeren ideji slobodnog govora i borbe za toeranciju i bio je više svojstven govoru mržnje.

Što se tiče samog prajda, moj lični stav je da Prajd Piratska netreba da podržava na sva zvona. Razlog je jednostavan Piratska Partija je idejno mnogo veća od Prajda koji je kod nas medij za promovisanje određenih ljudi više nego prava LGBT populacije. Piratska je spoj ideja koje zavređuju da se nađu na političkom i društvenom radaru Srbije (i ne samo nje) a ona to ne bi mogla jer bi lako mogla podneti stigmu “gej partije”, i umesto da širi svoje ideje morala bi preći u defanzivni položaj braneći samo jednu ideju, u očima javnosti bi postala novi LDP, a Piratska nikako ne bi mogla da pobedi LDP u njegovoj igri.


U vjerovanju da smo izašli jači nego što smo bili:

Nikola Mojović