петак, 14. децембар 2012.

Sloboda govora kao sloboda optuživanja i njeno ugrožavanje pojedinca

   Pre nekog vremena, internet javnost je uzburkala priča o osnivanju sajta kakavjedoktor.org sa ciljem ocenjivanja, naravno, doktora.
Urzo nezadovoljni postojanjem sajta i njegovom namenom sajt je ubrzo dobio zabranu delovanja pod pritiskom lekarske komore. (!?)

   Neću se baviti samim problemom i pričom koja ga prati, ona u ovom slučaju nije bitna, ona je samo okdidač, priča koja me je navela da razmišljam.

   Za više o smamom problemu preporučujem pogledati: zverko.rs

   Naravno blogerka koju izuzetno cenim a koja je slučajem medicinski radnik, bacila je svetlo na jedan po meni jako bitan aspekt cele priče: zubarica.com


   Pa o čemu je reč?

   Lako ćemo se složiti ukoliko smo razumne osobe koje cene slobodu iznad svega da su sloboda govora i transarentnost dva izuzetno važna mehanizma u obezbeđivanju pravilnog i pravednog funkcionisanja jednog društva. Kao rezultat istog razmišljanja lako možemo doći do zaključka da u skladu sa ova dva principa nikako ne bi smelo doći do zabrane funkcionisnja ovog sajta.

   Zaista, sledeći analogiju po kojoj bi za eventualno iznošene neistina koje na ovom sajtu objavljuju treća lica ovaj sajt trebao snositi kaznu u vidu zabrane istog dolazimo na klizav teren kazni koje bi analaogno tome trebalo da dobije čitav niz sajtova koji su vitalni informacijski čvorovi našeg društva i samim tim značajni stubovi na kojima ono počiva.

   Moliću lepo,

   Da li treba da zatvorimo sve forume na internetu jer na njima neminovno dolazi do kleveta i vređanja određenih ličnosti. Da li da zabranimo sajtove velikih medijskih kuča (a i onih manjih) na kojima čitaoci ostavljaju svoje komentare, jer neminovnost je da ako ljudim date moć da se izraze (što naravno treba uraditi) do ovakvih nemilih sitacija će dolaziti.

   Može se reći na primer da je i u doba pre interneta na različite načine bil omoguće izneti uvredljiv i neistinit sadržaj o nekoj osobi a da oštećena osoba nema mogućnost da sazna ko je počinilac.
Može se tvrditi da "cenzura" interneta neće rešiti ovaj problem ali da će da naškodi razvoju demokratskog društva, i u tom smislu to je zaista tačno, svaka cenzura vodi nedemokratskim režimima - vodi diktaturi.

   Ali ostaje pitanje da visi u vazduhu:

   "Da li Samo zato što nismo u mogućnosti sprečiti povredu nečijeg integriteta treba da dopustimo mogućnost povrede istog i to stavljajući integritet društva i neki viši interes zajednice iznad integriteta tog pojedinca?"

   I to je ključno, pitanje nije da li treba ili ne cenzurisati internet, jer odgovor je naravno ne.

   Pitanje koje treba postaviti je da li sloboda govora podrazumeva slobodu vređanja i iznošenja potencijalno jako štetnih neistina, i naravno pitanje da li možete stvoriti zaista slobodno društvo ako zanemarite integritet pojedinca i njegovu slobodu.

   Pogotovo što analogija sa političarima baš i ne pije vodu jer uslovi koje ima jedan političar i jedan običan pojedinca nisu nikako isti.
Nažalost glas interneta nije dovoljan u našem današnjem društvu da dovede bilo kog političara u problem, uvrede i klevete koje mogu biti iznete na njihov račun na nekom internet portalu ili forumu su po njihov integritet apsolutno bezopasne,jer na kraju krajeva one ostaju o domenu komentara i ličnih mišljenja anonimusa sa interneta, nešto što zaista retko ko u našem društvu shvata ozbiljno. Da ne pričamo što ispoljavanje mišljenja na internetu takođe dođe kao i dobar ventil, te se na ovako kontrolisn način izražava određena količina nezadovoljstva umesto da se to nezadovoljstvo i energija upotrebi protiv njih.

   No pojedinca internet može uništiti, anonimne "žalbe" mogu lako uništiti život pojedincu, još ako samoproglasite svoj sajt relevantnim i mediji željni skandala ga uzmu kao relevantnog - pa imate recept za katastrofu. A mi živimo u društvu u kome su katastrofe moguće a često čak i savršeno normalne.

   No kako ovaj važan demokratski mehanizam napraviti što bezopasnijim za pojedinca?

   "Histori est magistra vitae"

   I šta nam kaže istorija?

   Istorija nam, da prvo krenemo od slobode govora, kaže da je sloboda govora uvedena kao mehanizam zaštite političkih figura koje su se javno zalagale u parlamentima za ideje koje nisu bile baš po volji onima koji su bili na vlasti. Cilj slobode govora je bio taj da se politički zastupnik ne može osuđivati na osnovu svojih političkih stavova koje je branio, u tom smislu sloboda govora datira još u doba Rimske republike i u doba narodnih tribuna koji su uživali upravo ovu privilegiju.

   I to je i danas osnovna svrha slobode govora - da nemožete biti osuđeni i kažnjeni za stavove koje izneste ako se oni ne slažu sa stavovima onih koji su u posedu moći.

   Anonimne žalbe i tužbe takođe imaju svoju istoriju, i to je istorija zloupotrebe, hiljade i hiljade običnih ljudi su stradale od strane svojih suparnika jer su ih oni anonimno prijavljivali raznim tajnim policijama tokom istorije čovečanstva. 

   Kažu kad je postavljen komandant Austro-Ugarske uprave nad Beogradom raspisao je proglas da će biti nagrađeni svi oni koji prijave delovanje protiv AU monarhije i njenog vladaoca, takođe priča kaže da je prvi dan džak (možda i više njih) žalbi koje su bile pre svega žalbe na komšije i bliske rođake, pročitao ih, zatim sledećih para dana dobijao žalbe slične sadržine dok na kraju nije odustao od čitanja žalbi.

   Čisto da podsetimo kakav smo narod ponekad, i da ono što radi u Francuskoj i Velikoj Britaniji ne mora da radi i kod nas kako je zamišljeno.

   Da se vratim temi.

  Moji zaključci bi bili sledeći, izvodeći iz gore navedenih primera i stavova,

Smisao ocenjivanja kvaliteta usluga postoji i čak štaviše ocenjivanje kvaliteta je poželjno.
Smisao anonimnosti kao sistema zaštite pojedinca od sistema ili korporacija postoji.
O slobodi govora i transparentnosti društva kao značajnim društvenim vrednostima nemoram ni govoriti.

No postavio bih par pitanja, koja bi ujedno bili i teze i eventualni principi prilikom razmišljanja o problemu pojedinca nadgledanog od strane društva:

Postoji li smisao anonimnosti kao sistema zaštite prilikom iznošenja ozbiljnih optužbi protiv običnog pojedinca?
Da li je anonimnost prilikom optuživanja nepovlašćenog pojedinca etička vrednost?
Da li sloboda govora predstavlja i slobodu iznošenja ozbiljnih optužbi i neodgovaranje za posledice koje one mogu doneti. (pre svega ako se pokažu kao neistinite)?

  Ne znam, možda ove teze i ova pitanja mogu pomoći u toj dilemi, možda dileme ni nema...

четвртак, 15. новембар 2012.

Finasijska asimilacija: šminkanje problema u BiH

  Pre nekog vremena zapala mi je za oko ideja ekonomske asimilacije, procesa koji podrazumeva da otvorenost tržišta dovodi do jačih veza među različitim grupama. Proces u kome stvaranje čvrstih finansijskih veza i slobodan protok roba i ljudi na tržištu postepeno dovodi do povezivanja, u našem slučaju nacionalnih grupa.

  U teoriji u slučaju otvorenog tržišta o ostvarivanja visokog nivoa saradnje doći će do neminovnih veza u podeljenom društvu, i te veze bi vremenom doprinosile boljem upoznavanju različitosti, eliminaciji straha i mrženje i ti procesi bi na kraju rezultovali svojevrsnom asimilacijom.

  Za mnoge ovo bi bio najbolji scenario za održanje BiH u životu i to ovog puta u životu koji nije na aparatima.

  Jako lepo zvuči na papiru (monitoru u ovom slučaju), no pokušaću da objasnim zašto se sa ovim pristupom ne slažem, ne zato što se neslažem sa mogućnosti BiH kao normalne građankse države, već zato što mislim da ideja finansijske asimilacije nije rešenje za kojim tregamo.

  Uvek volim za sebe da tvrdim da sam empirista, pa ću ovog puta pokušati na par primera da objasnim moje stavove.

  Za početak kao model ideje finansijske asimilacije tražićemo u Evropi kao našoj najbližoj okolini.

  Prvi subjekt biće nam Belgija, Belgija je kao nezavisna država nastala tako što nisu hteli da budu u istoj državi sa Holandijom, pošto su dotični protestanti a Belgijanci su katolici.

  No i sama Belgija je podeljena na Valoniju i Flandriju. Prvu pod francuskim kulturnim uticajem, a druga pod Holandskim, treba napomenuti i malu zajednicu Nemaca koja čini u nekoliko opština koje se graniče sa Nemačkom većinu.

  U početku zamah privrede je bilo rudarstvo i metaloprerađivačka privreda Valonije, i manjem delu trgovina i saobraćaj u velikim lukama. Posle toga dolazi do doba kolonijalizma i Belgija će svoje kolonije u današnjem Zairu jako dobro iskoristiti vršeći usput neke od najvećih zločina u istoriji čovječanstva. Ono što je bitno za nas je postkolonijalno doba i doba kada su Valonski rudnici iscrpeli svoje zalihe i Valonija je postla sve više i više zavisna od Flandrije.

    Flandrijci nisu sa oduševljenjem dočekali saznanje da svake godine troše toliko novca na Valoniju da je ta suma jedna tome da svake godine Flandrijska porodica Valonskoj kupuje automobil. Ekonomska kriza otpustila ventil nerešenog etničkog sukoba prefarbavanog decenijama uspešnom ekonomijom, no nikad dovoljno prefarbanog.

    Može se argumentovati da je za njihovu krizu i izbijanje separatizma kriva vlast i država koja je suprotno idejama libertarijanizma otimala novac od fandrijaca i davala ga valoncima i tu će te naravno biti u pravo no ostaje pitanje koje visi u vazduhu:





  Zašto nije došlo do finansijske asimilacije u vremenu kad nije bilo tolike krize?

  Jer u Belgiji se nije separatizam pojavio peko noći, preko noći jeste postao vodeća snaga, no Belgija je država koja je pred raspadom već 250 godina. Bila je pred raspadom, i u doba svoje najveće ekonomske moći a kamoli danas kad je trend rasta desnih snaga prisutan u celoj Evropi.

   Ovim sam hteo da ukažem na nekoliko mogućnosti koje izgleda neki prenebegavaju. Iz slučaja u kome se našla (i nalazi) Belgja može se primetiti da finansijska asimilacija nije čvrsta i duboka spona. Finansijske veze premošćuju mnoge razlike u potrazi za profitom i svakako su apsolutno poželjne i do sada zaslužne za prevazilaženje mnogih dubokih razlika, no one same nikako nisu dovoljne za prevazilaženje istih stoga su loš temelj za građenje multikulturalnog društva kakvo svi razumni ljudi žele.

    Zašto one to nisu postoji verovatno više razloga no ono što meni pada na pamet je njihova priroda. U poslovnim vezama današnjeg doba nema vremena za dublje i bolje upoznavanje, nema mesta za izučavanje kulture onih sa kojima sarađujemo, a bez istinskog poznavanja kulture ne postoji zdav multikulturalizam, postoji jedino akultualizam.


  Osim toga finansijske veze sa nekim ne znači da ste tu osobu prihvatili kao osobu nego samo kao poslovnog partnera, a u privatnom životu i dalje može dominirati mržnja ili prezir, a oni zbog prirode veza neće nestati jer nećemo imati mogućnost da uspoznamo kulturu drugih, tužna istina je da su i ogromne korporacije vođene od ljudi koji su pokazivali nula interesovanja za ravnopravnost i multikulturalizam, (pa zar i dana danas žene nemaju manju platu od muškaraca i zar nisu i dan danas često žrtve seksualnog nasilja na radnom mestu).

    I Belgijski slučaj u Evropi nije usamljen, separatizam i nacionalizam je prisutan u celoj Evropi i ono što je intersantno je to što je karakterističan za pre svega razvijene pokrajne i područja, ne zaboravimo Ligu za Sever, koja se bori za nezavisnost severne Italije, težnje Južnog Tirola za pripajanjem Austriji i naravno Kataloniju.


  Sve navedene regije su najrazvijeniji delovi država u kojima se nalaze, kivne na druge manje razvijene delove za koje smatraju da su paraziti, i velika ekonomska povezanost ih ni najmanje ne sprečava u tome, štaviše jedan od oslonaca Katalonskog separatizma je njihova najveća banka.
    Mislite da recept koji nije uspeo u nekim od najcivilizovanijih društava Evrope može da ima dugoročan uspeh na području BiH u kojoj je što se tiče civilizacijskog napretka povučena kočnica prije 500 godina?

   Naravno može se sve ovo pretpostaviti kao posledica velikog uplitanja države i njenog otimanja od bogatijih pokrajina i davanje siromašnijim, ali zar ste toliko naivni da smatrate da će u BiH nekad postojati liberalnija vlast nego u gorenavedenim državama?

  Neko može viknuti sa strane: „ Šta je sa Švajcarskom i Sjedinjenima Američkim Državama, šta sa njima, zar u njima taj model nije uspeo?“

   Pa, uspoe je, no ne sa stanovišta finansijske asimilacije, ona je poslužila više kao fini uglačani i ispolirani finiš. Model koji je poslužio za stvaranje multikulturalnog društva u ove dve države se znatno razlikuje.

O njima neki drugi put.
 

субота, 13. октобар 2012.

Skinhed

 Možda sam ovo trebao napisati ranije, dok su utisci još uvjek bili svježi, dok je mozak obrađivao pojmove i informacije za koje je znao da postoje, razumeo ih ali sad suočen sa njima, mogao je samo da se čudi i da ne razume.
 Osjećajući gađenje, gnjev, tugu i sramotu, kao ošamaren sam se vratio iz grada. Od gomile nepojmljivih informacija i emocija gorela mi je glava.
 Je da mi je neko pričao poverovao bih mu, mehanički to stavio u neki ugao uma, prekriven prašinom, ta priča ne bi ništa značila, ništa promenila.

 Ja nisam idealista kad je u pitanju ljudski rod, štaviše mizantrop sam, ali to me nikad nije sprečilo da se začudim koliko ljudsko biće može da postane suprotno od samog sebe, a ovo, ovo me je dočekalo nespremnog, potpuno bez garda, mozga nespremnog da svari činjenicu da tako nešto ipak postoji.

 Isuviše jednostavna scena, bizarna i morbidna, sa statistima koji su se ponašali upravo kao statisti, ljudi koji su oguglali i ostali bez stava, koje više i nije briga šta se dešava u svetu van nekog njihovog uskok interesovanja, neki naučeni, neki izdresirani a neki istraumirani svime što je moralo zadesiti svakoga normalnog zatvorenika ovih prostora, nisu ni primetili...

  Na stanici sretnem poznanika mlađeg od mene, zgranut sam pre nego što je on video mene pola minuta gledao njega obučenog kao skinheda, sa kožnom jaknom, nekim vojničkim panatalonama i cokulama i ostalim freak show-om koji ide uz sve to. Ubedio sam sebe da je to neka njegova faza, fora, u stvari ni ne znam čiea sam sebe omanuo, no započeli smo razgovor o muzici i to je trajalo... nebitno kolko, ni ne sećam se.



 Kad je odjednom došao neki njegov saborac, šta li, i kad se oni pred svima nama pozdraviše sa “Zig Hail” i odoše svojim putem.
 Da li drugi nisu primetili ili šta, zatekao sam se kao jedini koji je to video, jer dok su drugi i dalje bezbrižno vodili svoje razgovore u meni se nešto ledilo, ono ljudsko na koje sam oduvek ponosan, ono humano u meni je vrištalo od užasa, (evo dok ovo pišem ja drhtim, ne od hladnoće), ta scena od svega nekoliko sekundi, jednog potpunog ludila, scena izvađena iz razuma, vremena i prostora, koja je ostavila utisak samo na mene (što me još više užasnulo) mi je ledila krv u žilama. Te reči izrečene su me držale sleđenog, dok je moje unutrašnje ja pokušavalo da shvati potpunu iracionalnost scene., preplavljeno bujicom besa, neverice i sramote koja me je pekla, neko nedefinisano stanje.

 Jedino što sam mogao da smognem snage da pitam, za šta sam skupio moj razbijeni razum, je bilo da pitam kad se vratio na autobus “Kako te nije sramota? Pozdrav zbog koga su ginule milioni, zbog koga su ubijani članovi moje porodice, kako te nije sramota?”

 Ja sam očekivao u nekoj besmislenoj nadi, da će reći da nije to bilo ozbiljno da će smisliti neki izgovor, ja sam dobio hladan tuš, na moje ponovno pitanje dobio sam pretnju, iskrenu pretnju.

Ja ne znam eto ni da opišem šta se desilo, kao događaj nije mi jasno, samo ta osećanja, ta pitanja i moja neverica su mi ostali.

 Ostavilo mi je pitanja koja vrište u glavi:

Kuda mi idemo? Društvo koje smo izgradili zadnjih decenija, izgrađeno na našoj ogromnoj nesreći je društvo straha, društvo kolektivne traume. Stvorili su nam društvo u grču, uteran nam je svaki strah, strah od nepoznatog, od naših komšija, strah od poznatog jer su sećanja na poslednji krvavi pir još uvek sveža, naši refleksi i strahovi izoštreni u velikoj nesreći još uvek budni u nama, spremni da vidimo neprijatelja ako nam na njega pokažu prstom, potpuna paranoja.

Ambivalentnost i apatija  poraznih razmera, jer su ljudi okovani lancima koje su sami iskovali, svesni da su robovi bez hrabrosti da to priznaju, bez mogućnosti da se oslobode, mogu samo da gledaju kako oni koji bi mogli da spasu sebe, a možda i njih, u život ulaze još apatičniji, sa godinama, umesto da postaju zreliji i skloni kreiranju i usavršavanju, ti njihovi spasioci samo dobijaju šamar za šamaraom od strane robovlasničkog društva koje im poručuje da su ništa dok ne sviju vrat i da im život bez slomljene kičme niko neće ni pružiti.

 Stvorili smo društvo beznadežnosti i društvo osujećenosti. Izrodili smo društvo ljudi koji u svom jadu i nemaštini na onog druguog jadnika moraju da gledaju kao na neprijatelja, kao na osobu koja im i ono malo bede što ima može oduzeti, nepoverenje u kombinaciji sa zadovoljavanjem osnovnih životnih potreba stvorilo je samoživost bednika i prosjaka, samoživost onih koji taj luksuz sebi ne mogu da dozvole, koji uplašeni i obezglavljeni u svojim prirodnim saveznicima vide neprijatelje.
 
 Društvo nesposobno da se izbori za promenu, društvo lutaka koje bezvoljne vise o koncu.

Dok oni vise vi ste pustili vaše otrove, oni deluju, svaki oblik plemenitosti lagano uništavaju, za onekoji bi da se bore smislili ste lažne ciljeve, majistori obmane.

 I dok ljudi masovno ostaju bez posla, dok se živi sve bednije, dok oni koji rade kidišu na one koji ne rade, dok oni koji se bore za svoja prava, bivaju osuđeni od svojih sugrađana koji ne uviđaju da je to i njihova borba.

 Naš najveći problem u društvuje je par stotina šetača ulicama Beograda....

Vređate mi inteligenciju, ali ozbiljno svi koji to mislite vređate mi inteligenciju.

Zbog onog gore treba da okupljate 10.000 ljudi, zbog toga što su mladi bez ikakve nade, nadojeni mržnjom, nadojeni mržnjom umesto umetnošću, osudama umesto razumjevanjem, zato što ste postali robovi treba vas izađe 10.000.

 A vi izlazite zbog šetača...

 Čekate pogrešne... Pravite od sebe najomiljeniju marionetu svojih robovlasnika. Ja vam ne branim...

Besan sam.
Tužan sam.
Sramota me je.

Nikola Mojović

субота, 22. септембар 2012.

Pirati i Prajd

Vjerovatno je period koji sam proveo podržavajući i upoznavajući Piratsku partiju, članove piratskog pokreta i ideje koje oni zastupaju nedovoljno no ipak smatram da bi trebao da napišem kako sam ja doživeo dešavanja vezana za Prajd i “rascep” partije.

Glavni razlog mog pristupanja pokretu je bio taj što taj pokret iako okupljen oko određenih ideja nikako nije moguće okarakterisati kao rigidan i ideološki zatvoren. U trenutku u kom sam se ja priključio istom, verovao sam da je to pokret koji za mene ima jednu važnu osobinu pored toga što je jedini dovoljno otvorene strukture i što podržava u većini liberalne ideje koje podržavam i ja.

Ta važna osobina za koju sam se nadao da ću je pronaći bila je usko vezna za stav pokreta da je on postideološki pokret. Za mene lično razlika između ideološkog i postideološkog pokreta bi bila u tome što bi prvi pokušavo da odmerava i osuđuje one koji ne misle isto kao oni, dok bi postideološki pokušavao da razumije stavove koji imaju njegovi politički protivnici.

Posle priče o Prajdu mnoge od tih stvari dovedene su u pitanje.




Prva je otvorenost sistema i funkcionisanja partije, iako ne sporim uopšte da je naša organizacija izuzetno otvorena prema svima, način na koji je doneta odluka o neuključivanju u aktivno promovisanje Prajda, nije mi bila baš najpiratskija i najdemokratskija.

Uz puno poštovanje Core Tima i svega što su oni uradili, smatram da smo mogli na neki način mogli organizovati glasanje  što većeg broja pripadnika pokreta, iako nepostoji zvanična evidencija članova, makar je bilo moguće uputiti ovo pitanje, članovima foruma koji se nalazi na oficijelnoj internet prezentaciji partije, članovima mailing lista kao i Google grupe. Ako ne ovog puta možda bi se o ovome moglo voditi računa sledećeg puta priliko donošenja neke odluke, ili na kraju krajeva razmisliti o uvođenju nekakve online evidencije članstva.
Možda ovo zvuči zahtevno ali jedna od stvari kojima pirati bi trebali biti posvećeni je slušanje glasa zajednice i pokušavanje što direktnije demokratije. Imajući u vidu to mislim da je moja ideja prilično legitimna.

Osim toga odluka bi imala daleko veću snagu, članstvo bi bilo bolje upoznato sa problemom, i eventualno ne bi bilo zatečeno krajnjim ishodom u ovom slučaju rascepom partije.

Druga i bitnija stavka kojom ću se baviti je sam rascep i način na koji se on desio.

Rascep je po meni svojstven strankama koje su postale ili su oduvek izrazito rigidne i nisu otvorene za drugačije mišljenje i na kraju kao rezultat autoritativnost i egoizma pojedinaca u vrhu stranke. Zbog toga nije slučajno da su stranke koje se najviše cepaju stranke krajnje desnice, koje što su po prirodi jako konzervativne i zatvorene za tuđe mišljenje i brze na osudi istog takođe pohođene kompleksom mesijanstva koji imaju mnogi “pravi” Srbi, Hrvati,Francuzi itd...

Stroga ovaj rascep je osim posledice i simptom, po meni simptom kga bi smo trebali ozbiljno da se uplašimo, jer on nagoveštava zatvorenost i mržnju prema drugačijem, nešto što je u potpunosti protivno onome oko čega se okupljamo. Što je najgore jezik u saopštenjima jedne strane je bio toliko neprimeren ideji slobodnog govora i borbe za toeranciju i bio je više svojstven govoru mržnje.

Što se tiče samog prajda, moj lični stav je da Prajd Piratska netreba da podržava na sva zvona. Razlog je jednostavan Piratska Partija je idejno mnogo veća od Prajda koji je kod nas medij za promovisanje određenih ljudi više nego prava LGBT populacije. Piratska je spoj ideja koje zavređuju da se nađu na političkom i društvenom radaru Srbije (i ne samo nje) a ona to ne bi mogla jer bi lako mogla podneti stigmu “gej partije”, i umesto da širi svoje ideje morala bi preći u defanzivni položaj braneći samo jednu ideju, u očima javnosti bi postala novi LDP, a Piratska nikako ne bi mogla da pobedi LDP u njegovoj igri.


U vjerovanju da smo izašli jači nego što smo bili:

Nikola Mojović

понедељак, 18. јун 2012.

Autorska prava - dan kraća od beskraja

Nisam pisao  u poslednje vreme jer sam između ostalog radio na jednom projektu, prevodu jednog video o autorskim pravima, rezultate možete videti:




ako vam se video sviđa nemojte oklevati da ga podelite sa prijateljima :)

Poreklo autorskih prava nas vraća u 1710, do kraljice Ane, monarha koji nadgleda sjedinjenje Engleske i Škotske u novu tvorevinu Veliku Britaniju.

Takođe, u njenom zauzetom rasporedu je i Anin statut : prvi zakon o autorskim pravima. On je dao autorima, u ograničenom vremenu, kontrolu nad tim ko može da štampa njihove knjige i da gradi na njihovim delima.

Kasnije je grupa pobunjenih kolonista, misleći da je Anin statut dobra ideja, isti kopirala u svoj ustav dajući kongresu ovlašćenje :

"Da promoviše napredak nauke i korisnih umetnosti, obezbeđujući autorima ograničeno vreme ekskluzivnih prava nad svojim kreacijama"

U suštini, autorsko pravo je ugovor između autora i društva: ako obeća da će stvoriti više stvari obećavamo da ga nećemo kopirati i dorađivati 28 godina.

Evo primer iz savremenog doba: recimo da hoćete da bude režiser i tražite početni projekat.

Hari Poter je priča koju biste voleli da preradite. Ali, pošto je autorka objavila "Čarobnjakov kamen" u sjedinjenim američkim državama 1998, još uvek uživa zaštitu autorskih prava tako da ne možete da ga koristite.

Umesto toga nađimo nešto iz davnije prošlosti kao, na primer:

Ratove zvezda: Novu nadu!

Džordž Lukas je napravio Ratove zvezda: Nova nada 1977! To je pre više od 28 godina, pa super! Na snimanje!

Avaj, ne.

Ratovi zvezda su trebali da izgube zaštitu autorskih prava u 2005, a zapravo su zaštićeni do 2072!

To je 95 godina posle objavljivanja, ne 28!

Dakle, ne možete da ga koristite sem ako vam Lukas ne dozvoli.

Zašto njegova autorska prava traju tako dugo?

Pa, od kad postoji zaštita autorskih prava bilo je autora koji su tvrdili da je trajanje zaštite suviše kratko.

I, možda su u pravu. Kako jadnik poput Džordža Lukasa može da stvori profit za bednih 28 godina između 1977 i 2005?

Postoji samo prvo bioskopsko izdanje "Nove nade" 1977.

I ponovno izdanje 1978

i 1979

i 1981

i 1982

a onda je došla 1982 i VHS i Betamak izdanja

i 1984 i televizijsko izdanje

i 1985 i CD izdanje

pa 1989 i CD izdanje za televizore sa većom dijagonalom

i 1990 i ponovno VHS izdanje

i 1992 i VHS izdanje za televizore sa većom dijagonalom

i 1993 i ponovno CD izdanje

i 1995 i još jedno VHS izdanje

i 1997 i specijalno bioskopsko izdanje

Han je pucao prvi, vi kopila.

i 1997 i specijalno izdanje za VHS

i 2004 i DVD izdanje

A sada se Vi, dragi reditelju, pojavljujete sa željom da napraviti sopstvenu verziju Ratova zvezda: Nova nada? Sramota!

To je krađa hrane pravo iz Lukasovih usta.

Četiri se puta Kongres složio sa autorima da je dužina autorskog prava suviše kratka za ostvarivanje profita i tako je proširen:

Prvi put 1831 sa 28 na 42 godine, zatim ponovo 1909 na 56 godina, pa 1976 na do kraja života autora plus 50 godina i 1998 na do kraja života autora plus 70 godina.

To je velika stvar za autore koji su već napravili nešto, ali pomaže li zaista društvu da dobije više filmova i knjiga?

Teško je zamisliti, na primer, da je Edgar Rajs Burougs počeo da piše 'Marsovsku princezu' i 'Tarzana' 1911 jer je zakon o autorskom pravu proširen i da to ne bi uradio da se to nije desilo.

Ili da je Roling, dok je živela od socijalne pomoći u Škotskoj, bila zauzeta matematikom i ne bi napisala Harija Potera, da je zaštita autorskih prava bila trajna samo tokom njenog života, a ne i dodatnih sedam decenija nakon toga.

Kome treba podsticaj nakon što umre? Smrt je trenutak u kome bukvalno nema podsticaji u celom svemiru koji može da te motiviše da napišeš još jedan scenario. Jer si mrtav.

Ako si osoba motivisana planovima koji se razvijaju posle tvoje smrti ti si ili neverovatno fenomenalan ili poremećen.

Pa šta? Pa šta ako je umetničko delo od makarona svakog klinca u obdaništu zaštićeno autorskim pravom tokom 175 godina?

Zašto je to bitno?

Zato što glavni korisnici autorskog prava posle smrti nisu autori, ni društvo već kompanije. Kompanije poput ... Diznija.

Pamtite či dobre stare Diznijeve filmove?

Da, svi oni proizilaze iz radova koji nisu bili pod zaštitom autorskih prava u to vreme.

Celo Diznijevo carstvo i sva magija detinjstva koju stvara postoje samo zato što su autorska dela bila slobodna za Volt Diznija - znate momka koji je zapravo započelo celu kompaniju - obradom i ažuriranjem.

Ali korporacija Volta Diznija je bila veliki propagator produženje prava iz 1998 - do smrti autora +70 godina . To je osiguralo da niko ne može da kreira popularnije verzije njihovih filmova kao što su oni napravili popularniju verziju Alise u zemlji čuda.

Ova skoro pa beskrajna kontrola podriva celu svrhu autorskih prava koja treba da promovišu stvaranje većeg broja knjiga i filmova, ne da kompanijama daju moć da zaustave ljude u kreiranju novih radova zasnovanim na naporima svojih davno mrtvih osnivača.

Novim režiserima i autorima treba sloboda da uzmu ono što nastalo ranije, da ga prerade i promene (Romeo i Julija, Ema). Trebali bi da budu u mogućnosti da koristite i kreativni materijal nastao za njihovih života, ne da budu ograničeni na radove prethodnih generacija.

Na prelazu veka zbog Džordža Lukasa skovana je nova reč: očekorazočarenje.

Ogromno razočarenje koje je nova lenja, neukusna i bezdušna trilogija.

Džordž Lukas je imao potpuno pravo da te filmove pretvori u sterilne promocije igračka što i jesu. On poseduje Dart Vejdera i može da ispriča priču o poreklu kako želi - i to je jedina verzija koju ćete ikada moći da vidite.

Zamislite za trenutak da autorsko pravo i dalje funkcioniše kao u početku.

2011 ukupnost originalne trilogije Ratova zvezda - sva umetnička dela, likovi, muzika - bi napustila zaštitu autorskih prava i bila dostupna željnim rediteljima i pisacima da na tome grade i izgrade svoje verzije.

Postojala bi riznica novih priča o Ratovima zvezda da se u njima uživa.

Sve dok zakoni o autorskim pravima ostanu kakvi jesu ni jedna živa osoba neće biti u prilici do ispriča priču Darta Vejdera, Harija Potera, Hobita ili bilo koju drugu do koje im je stalo sem ako se autor ili, posle njihove smrti, njihova kompanija složi.

Zahvaljujem se elfovima DedAMrAzA na prevodu :)

уторак, 08. мај 2012.

Utisci o pobednicima i gubitnicima


Preživeli smo još jedne izbore, najavljivane kao sudbonosne po ko zna koji put, naravno ponovo smo završili u uverenju da smo specifični u nekoj vrsti mazohizma. Ništa revolucionarno se nije desilo ni sada. Posle svega ostavljeni smo na milost i nemilost postizbornoj matematici i nadanju da oni za koje smo glasali neće praviti čudne obrte i ulaziti u neprincipijelne koalicije. Izbore eventualno možemo zapamtiti po vaskrsnuću SPS-a i smrti (možda taktičkoj?)* SRS-a.

Moji utisci o pobednici i gubitnicima ovog izbornog ciklusa

Skidam kapu do poda Dačiću. Skidam kapu najvisprenijem političaru u Srbiji. Na krilima demagogije dostojne Miloševića, udarajući nostalgiju na Tita, uz uspešan rad kao ministra unutrašnjih poslova i uz jake koalicione partnere oživeo je mrtvaca. Ovoga puta SPS je došao u poziciju najpoželjnije udavače u selu. Dokazao da se uz jedva promenjenu garnituru iz devedesetih ovom narodu može lako isprati mozak da zaborave to nesrećno vreme.

Drugi pobednik ovih izbora je svakako gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, prošle izbore je izgubio od Vučića a na ovim ga je ostavio da jede prašinu sa 10 procenata razlike. Uspešan rad u Beogradu uz dobro iskorištene kredite, zajedno sa odličnom saradnjom i kontrolom medija uspešno je katapultirao Đilasa van žabokrečine koja je postala Demokratska stranka. Đilas ne samo što jeostao gradonačelnik Beograda nego je dao domaći zadatak svojim stranačkim kolegama i rivalima Pajtiću i Tadiću. Tadiću čiji bi eventualni poraz od Tomislava Nikolića vrlo lako mogao da dovede to toga da Tadić izgubi unutarstranačku borbu. Šta god bilo u budućnosti, Đilas je sebi podigao spomenik u Begoradu po kom će ga pamtiti šta god se dogodilo, njega će pamtiti po Mostu na Adi kao što mi pamtimo Keopsa po Piramidi.

Dinkić je još jednom uspešno preživeo spremajuću mu lomaču, vešto poput vidre iznenadio je sve svoje “poštovaoce” i uspeo da uz odlično odrađenu kampanju, promenjenu strategiju i igrajući na tradicionalno loše pamćenje birača, lako podložno medijima preskoči magični broj. No pokazalo se da on sam nema široku podršku, i da se i pored svega njemu ne pišu mnogo ružičasti dani,da nije bilo lokalno jakih političara on bi se našao u problemima. Usput kao njegova žrtva pala je nekadašnja gradonačelnica Novog Sada i uspešna pokrajinska političarka Maja Gojković.

Na iznenađenje nekih među dobitnike ja ću da stavim i DSS i Koštunicu. Koštunica je pokazao da i dalje lako može da prebaci cenzus na svim nivoima uprkos najvama da će se ozbiljno boriti za njega, i ne samo to, nego je to uradio u doba jako nepovoljne političke klime za njega i njegovu stranku, stranku koja je počela da zauzima ono mesto koje po prirodi stvari pripada SPS-u, u doba žestoke ekonomske krize ta manja opoziciona stranka je trpela udarce medija žešće od onih sa kojim se suočila vlast. Osim toga povučeni DSS je uspeo da se pokaže kao najjača stranka desnica suočena sa napadom dve mnogo agresivnije stranke, Dveri i SRS-a. Ovaj put samostalno sa finasijski skromnom kampanjom, ostvarila je mnogo bolji rezultat od URS-a i LDP-a sa gomilom stelita koji su potrošili ogromnu energiju i svote novca. Stranka je ipak daleko od svog zlatnog perioda kad je imala skoro 18% podrške.

Sa druge strane LDP sa Preokretom i Čedomirom Jovanovićem je doživeo politički debakl od koga je spasao samo SPO. Ogromna kampanja i medijska zastupljenost je na kraju rezultovala da je ta strnak završila isod centzusa na svojim tradicionalno najjačim uporištima Vojvodini i Beogradu, za napomeu DSS je prošaou cenzus i u Beogradu i u Vojvodini, u Vojvodini su prešle cenzus i Dveri i Radikali), stvar im je na republičkom nivou izvukao SPO u centralnoj Srbiji. U neku ruku u ovoj koaliciji parazitski SPO je pojeo LDP. Ostaće pitanje šta je navelo Jovanovića da napravio ovako neprirodnu koalciju poput Preokreta, koju podržava Jovo Kapičić!? (pandan bi joj bio SDP-SDA-HSP) i uz gorak ukus njegovih spoljnopolitičkih gafova postvalja se pitanje njegovog stvarnog političkog intelekta. Loš politički potez koji je nekadašnjeg perspektivnog političara ostavio na margini po n-ti put.

Pirova pobeda SNS-a na parlamentarim i loš prolazni rezultat Nikolića sa sve debaklom Vučića iskazao je svu nesposobnost ovog političkog dvojca da uzme na pladnju posluženu im pobedu. Dok su u celoj Evropi padale vlade na izborim iz čistog narodnog nezadovoljsta, kod nas to nije bio slučaj. Potvrdila se istorijska činjenica da narod sam ne menja ništa u društvenom poretku nego da ga u promenu moraju povesti neke ugledne ličnosti ili slojevi, Nikolić i Vučić to nisu po rezultatima ovih izbora. Stranka skupljena s koca i konopca, očajni saveznici u koalicji koji predstavljaju recidiv vremena koje mnogi u Srbiji žele da što pre zaborave, uz remek delo negativne kampanje koju je lansirao DS doveli su ih manje više nidočega. Rezultat koji je nedovoljno ubedljiv, sa nekohezivnim biračkim telom ostavlja slajnu priliku Dačiću da ih skine sa trona jedine alternative na sledećim izborima, u slučaju energičnijeg nastupa još neke desničarske stranke pre svega DSS-a mogu lako otići na smetlište političke istoriji, pošto je malo verovatno da bi se oporavili od još jednog poraza jer osim karte glavne altenative oni teško da imaju još neku jak adut u rukavu.

Suočeni sa raskolom u stranci, a i osakaćenim ostakom SRS je morao da izdrži tešku borbu na vom izborima. Ostaće upamćeni po još jednoj odluci koja ide u prilog tome da su zaslužili političku smrt. V. Šešelj možda netrpeći nekoga ko moze da postane kalif umesto kalifa, bukvalno je polio vodom sve iskusne i stručne kadrove koje je imao u stranci i umesto perspektivnog i mladog Martinovića kandidovao osobu čija je jedina kvalifikacija to da je njegova supruga. Taj svojevrsni pucanj ukoleno je pokazao svoju štetnost Martinović je prošao cenzus u Vojvodini dok je gospođa Šešelj postala najslabija karika u lancu sa manje od 4% podrške.*

Dveri se nemogu ubrojati ni lako u jednu od ove dve kategorije. Nacionalni pokret koji je uradio nešto čemu ostale stranke na desnici nisu bile sklone – kvalitetnu kmapanju. Imajući u vidu njihovu novopečenost u političim vodama, njihov rezultat iako nisu prešli cenzus na republičkom i nivou grada Beogrda je više negopovoljan, donoseći im cenzus u celom nizu opština u Centralnoj Srbiji zatim mesta u pokarjinskoj skupštini i u Novom Sadu. Ono što im svakako ne treba je da prave halabuku oko eentualne krađe jer će tako samo sebi naštetiti i doprineti ocenama o svojoj po nekima profašističkom i klerofašitičkom delovanju.

Ne bi trebalo zaboraviti ni kanidaduru efendije Zukorlića na predsedničkim izborima i na pre svega rezultate na lokalnim izborima starnke koja je u njegovj milosti (BDZ). Pokazalo se da i pored sve halabuke koju je digao on nije ubedljivo najpopularniji bošnjački političar i vođa, rezultati ga ostavljaju da gleda u svom Novom Pazaru u leđa Ljajiću i Ugljaninu, a ništa bolje nije prošao u ostalim opštinama, za utehu najverovatije ce imati jednog manjinskog poslanika.

Jedan deo internet aktivista je svoj stav iskazao putem “belih listića” u kampanji koja je podosta trajala (mada mnogi negiraju da je nje uopšte bilo) pozivalo se na neglasanje i u neku ruku je urodilo plodom i donelo oko 4.2% belih listića, no imajuci u vidu da ih je na priošlim izborima bilo skoro 2% (88.148) taj broj onda izglda manje impresivno, no svakako velki broj glasova pogotovo u odnosu na mnoge stranke koje su se aktivno borile za ulazak u skupštinu. Jedno je sigurno, a to je da internet aktivnisti imaju sve veću ulogu u političkom i društvenom životu.

Rezultati izbora možda na prvi pogled odaju sliku neke vrste zadovoljstva sadašnjom vladom ili u najmanju ruku ne prevelikog nezadovoljstva istina se sakrila kod neuspešnih opozicionih političara, u razočaranju naroda da im je najbolja alternativa režimu čovek sa diskutabilnom diplomom kome su kompanjoni Karić i bivši JUL-ovac Vulin. Takođe pokazuju buđenje internet aktivizma ida možda ne presudan na ovim izborima, na sledećim internet aktivizam će imati značajnu ulogu.



* Čuo sam interesantu teoriju po kome su loš rezultat rdikali naštimali kako bi time što nisu bitna stavka u političkom životu Sbije pomoći u tome da Haški tribunal pousti Šešelja na slobodu.

субота, 05. мај 2012.

Ko rizikuje ne dobija - zašto SNS može lako biti najveći gubitnik izbora


Iako se hvalim ovog meseca da jako uspešno izbegavam politički marketing, niako ne mogu reći da ovo nije bila zanimljiva trka i da je nisam pratio. Pratio sam je tiho iz prikrajka iznenadivši sebe što nisam napisao nijedan članak na temu, ovog meseca prepunog kofi sa pomijama koju su pred nas velikodušno podnosili.
Takođe sam hteo da tekst koji napišem bude oslobođen strasti i navijanja, što posmatrajući tu gungulu i nije teško palo, tako se rodila ova “analiza”, njen cilj bi eventualno mogao biti taj da pomogne nekome da odluči koga bi bilo najpogodnije kazniti na ovim izborima jer čisto sumnjam da je neko preterano oduševljen “ljubičicama” koje su u ponudi. Naravno u tome neće uspeti :)

sad malo ozbiljnije:

Poredak je napravljen po mom mišljenju koliko ko rizika nosi sa sobom.

Srpska Napredna Stranka

Stranka koja ulazi sa izuzetno visokim ulogom, ulog koji nosi uz sebe veliki rizik. Po njima kasno su počeli sa kampanjom zbog nedostatka novca, ali realno gledano SNS je u kampanji za vlast i predugo: negde još od kad su se odvojili od radikala. Problem koji SNS ima je problem samo jednog realnog aduta i problem šizofrenog biračkog tela koje poseduju. Glavna sila okupljanja masa oko SNS-a je to što oni izgledaju kao jedina alternativa vladajućoj strukturi koja ima šansu da je smeni, zbog toga se oko nje okupljaju mnogi oni koji nisu njihovi veliki ljubitelji. Takvi glasači su problem jer u slučaju u kom SNS ne uspe da ostvari zacrtani uspeh ili i druge stranke pokazu zube na ovim izborima oni mogu lako okrenuti leđa SNS-u.
Problem šizofrenosti glasača je nastao kao raskorak sa željama i pogledima njihovih birača i stava stranke po nekim pitanjima, pre svega pitanja EU. Zvanična doktrina stranke je ulazak u EU još malo pa po svaku cenu, a birači SNS-a su kako god vi obrnuli ipak bivši glasovi SRS-a za koje je teško poverovati da su preko noći promenili mišljenje o EU, uostalom kako to da je broj birača koji su protiv EU daleko veći od podrške strnaka koje otvoreno zagovaraju prekid integracionog procesa – kriju se u SNS-u. I Ti birači mogu jako lagano da okrenu leđa SNS-u u slučaju ne baš sjajnog izbornog rezultata a i u slučaju nastavka integracionog procesa.
Problem je što SNS izgleda da nema jaku bazu tvrdokornih pristalica, njihovo biračko telao je u neku ruku razočarano biračko telo drugih stranaka, uostalom ne pozivaju oni slučajno da se ne glasa za “male” partije. Ne laje kuca sela radi već sebe radi.
Tako da budućnost SNS-a u slucaju slabog rezultata neizgleda mnogo svetlo.

Demokratska Stranka

Sa velikim ulogom u trku ulazi i DS. Najviše što oni mogu da izgube je vlast, nije malo ali iskreno mnogo više od toga ne. Noseći na sebi teret jedne prilično neuspešne vlade i iznenađujuće kooperacije sa bivšim velikim rivalom SPS-om izgubili su dosta pristalica i nemaju sansu da ponove rezultat ZES-a. Kampanja koju vode iako profesionalno vođena i uz pomoću medijskih magnata koji su članovi njihove stranke i odlične medijske pokrivenosti ipak pokazuje znake panike.
U početku smirena kampanja fokusirana na Tadića i Đilasa ubrzo (verovatno zbog informacija sa terena) izmiče kontroli, prvi znaci panike videli su se u ponovnom plašenju biračima i predviđanja ratova i devedesetih u slučaju dolaska SNS-a na vlast, a ubrzo zatim i milionska negativna kampanja.
No šta u slučaju poraza može da zadesi stranku? Za razliku od SNS-a, DS ima formiranu biračku bazu koja neće odustati od te opcije lako, a posebno neće preći u tabor koji predstavlja SNS, eventualni odlivi mogu se odigrati prema LDP-u, ali DS ima razvijenu stranačku strukturu i uz eventualne promene u vrhu stranke vrlo brzo može se vratiti u veliku igru. Najveća opasnost po njih bi mogla biti unutarstranačka borba za vlast u slučaju jako lošeg rezultata Borisa Tadića na republičkom nivou a veoma dobrih rezultata Pajtićeve i Đilasove kampanje.



Ujedinjeni Regioni Srbije

Šta god mislili o Mlađanu Dinkiću, morate priznati da je političar sa velikim P. Pragmatično delovanje i pokušaj resetovanja G17+ ima dobre šanse da upali. Kampanja koju je radio URS bila je skoro bez mane, uz LDP internet kampanja daleko najbolja od svih viđenih na ovim izborima. Njegov glavni adut su popularni lokalni političari poput Veroljuba Stevanovića i Maje Gojković. Ipak njegove brige su vezane za cenzus, i pored otklona od imidža G17+-a podržavanja nestranačkih ličnosti poput Stankovića ljudi teško zaboravljaju “(ne)dela” koja je počinio. U slučaju fijaska? Glavni problem mogu biti i partneri koji mogu potražiti bolju priliku ili u slučaju njihovog dobrog rezultata delovati po receptu za DS, ako se to ne dogodi URS ne može ostati nerelevantan, ono gde je URS najjači su ključne tačke – veliki urbani centri Srbije.

Dveri

Desnica Srbije je ovog proleća uzavrela, od dva ustoličena igrača jedan je smrtno ranjen, a drugi iako polako pronalazi sebe još uvek nije u punoj snazi. Ovog proleća dobili su ozbiljnog takmaca, takmaca koji je sve ono što oni nisu uspeli da budu. Dolaze bez političkih mrlja (osim klerofašizma koji im pripisuju), spremni da ospu paljbu po svima. Što se desnice tiče kreću iz ubedljivo najugodnije pozicije, njihova meta su oni razočarani a to je more puno ribe. Sve izgleda idilično za ovaj pokret, osim što može na sebe da okrene dvije ranjene zveri.
Oni ne moraju da pređu cenzus da bi bili relevanti i sa 4% oni bi bili na velikom dobitku, pokazali bi da nisu marginalni i da na njih treba računati u budućnosti, no u tom grmu leži zec.
U slučaju jakog rezultata a ne prolaska cenzusa DSS i SRS će sa pravom imati da budu besni jer ti glasovi su glasovi otkinuti od njih a koji će zavrsiti protraćeni. Setite se hrvatskih izbora gde se zbog razjedinjenosti desnice u Saboru našao svega jedan zastupnik koji je zastupao ideju koja je dobila mnogo više glasova, a na referendumu po pitanju ulaska u EU samo taj jedan poslanik je zastupao preko 35% birača.
Srpska Radikalna Stranka

Radikali, smrtno ranjeni možda biju i odsudnu bitku, iako im se meši prelazak preko cenzusa njihova bitka se bije na polju relevantnosti na desnoj poziciji u Srbiji. Staranka koja je do prije par godina suvereno vladala tim terenom, nalazi se u nezavidnoj poziciji. Iako može da se osloni na jako monolitno biračko teloučinila je na ovim izborim sebi najveću mogući magareću uslugu i umesto Aleksandra Martinovića kao najtalentovanijeg mladog radikalskog političara kandidovala gospođu Šešelj. Gospođa Šešelj nije sama po sebi problem, problem s kojim se susrela ova stranka je problem integritea ljudi koji je vode. Postavlja se pitanje da li su čelnici radikala marionete Vojislava Šešelja jer teško je objasniti kako su tu knedlu mogli progutati iskusni vukovi poput Krasića, Nataše Jovanović i Gordane Pop-Lazić. Sa teretom ovog autogola stranka izlazi na ovogodišnje izbore. U slučaju lošeg rezultata, možda se ponovo pokaže da njihovo biračko telo nije monolitno kao što se misli i da će se preliti u Dveri i DSS, ukolko ne budu spremni da drastično promešaju karte, njihov povratak bi bio prilično bezizgledan.

Demokratska Stranka Srbije

Manje više problemi koji mogu zadesiti njihove konzervativne “saborce” isti ti problemi mogu zadesiti i DSS samo što su manje mogući. Ove godine kampanja DSS je počela da pokazuje znake nekdašnje kreativnosti (setite se slogana “Zreloje!” ) sa najupadljivijim i po nekim najkreativnijim sloganom, sloganom za gradske izbore u Beogradu: Različak – jer nisu svi isti, da li će treća biljka biti i treća sreća za DSS videćemo. Uz dobru kampanju ova strnka može postići dobar rezultat, a izgleda da su na dobrom tragu. U sluačju neuspeha, nije za očekivati velike turbulencije u stranci, ako Vojislav Koštunica napusti stranku ova strnaka ima možda i bolju zamenu u vidu mladog i agilnog Popovića, i uz veću agresivnost (koju mnogi traže od njih) lako mogu da se vrate na staze stare slave.
Socijalstička Partija Srbije

Najpoželjnija udavača prošlih izbora ima isti cilj mada pokušavaju da pokažu da mogu više. Dačić je podigao stranku iz mrtvih i želi da taj imidž iskoristi i na ovim izborima. SPS je udario na sve strane svojom kampanjom, pozivao je sentimente na Josipa Broza Tita a s adruge strane je pokazivao sebe kao zaštitnika nacionalnih izbora. Teško da išta može poći naopako za njih.

Liberalno Demokratska Partija

Popout SPS-a LDP ne bi treba da ima poteškoće, njihovi birači progutali su saradnju sa SPO-om i uz njih nemaju problem sa cenzusom. Uz to oni su bili i kolektor koji je sakupljao one razočarane u DS. Teško da mogu da razočaraju na ovim izborima a i da se to desi nebi bilo nekih posebno velikih problema, Jovanović vodi stranku čvrstom “boljševičkom” rukom, mada uvek možeda im se u tom slučaju desi neki PREOKRET, neki poput mnogih koje je imao Vuk Drašković.

четвртак, 05. април 2012.

Novo osvajanje slobode II ili jedno razmišljanje o slobodi

 pročitajte:  prvi deo
                                                    "Oslobodioci ne postoje, ljudi oslobađaju sami sebe"

Najbolji uslovi za život divlje životinje dobijaju u zoološkim vrtovima. Tamo dobijaju kvalitetnu hranu, tim ljudi koji se brinu o njoj. Životinje koježive u takvim uslovima u zoološkim vrtovima često žive značajno duže od njihovih rođaka u divljini.
Ali primećen je fenomen da se životinje jako teško odlučuju na dobijanje potomstva. One svoj “zlatni kavez” odbacuju iako imaju uslove nezamislive za primerke iste vrste u divljni, iako imaju sve što im je neophodno, sve osim - slobode.
Čak i životinje su lagodnostima i pogodnostima “zlatnog kaveza” pretpostavljaju - slobodu

Šta smo uradili mi, pripadnici jedine inteligentne vrste na ovoj planeti?
Ponovo smo pali i ponovo smo prodali. Mi smo se izborili za pogrešnu stvar. Vekovi humanističke misli izigrani su od onih u koje je ona polagala  svoju nadu, razum koji imamo podredili smo životinjskim instinktima. Izborili smo se se za fabrikat. Osvojili smo svoj “Zlatni kavez”

Oni koji nisu krenuli linijom manjeg otpora, a uz to su informatički obrazovani, e to su pirati!
Osim toga ideja slobode koju gaje pirati je malo drugačija od one koju gaji ostali demokratski svet.
Naravno možemo mi reći da su piratske ideje izgovor za legalizovanje skidanja video igara, filmova imuzike sa neta i sl. Ja kažem, taman da je tako, a nij,e to bi opet bio pokret na koji vredi obratiti pažnju, :) Džaba igre ko to ne bi voleo :D No situacija nije takva. Pirati se ne bave licenciranjem softvera i igara, radi se sa otvorenim kodom i to se podržava i ohrabruje.
Tako da to treba rebrendirati. Pirati hakuju sistem. U antičkom smislu - traže da popune one praznne koje su kočnice razvoju. Ne obaraju sajtove i ne zanima ih MS Office. Nisu ni Anonimni.
Dakle potrebno je razdvojiti TO - piraterija nije nanošenje štete, već deljenje sloboda, u smislu informacione politike, slobode govora, i svega što imate na slici:


Cela piratska bitka zasniva se na ljudskim pravima. INTERNET je ljudsko pravo (uvršteno u odluke UN prošle godine).
odoh ja off topic

Da se vratimo piratskom mišljenju o slobodi.
Sloboda zaista može imati mnogo značenja, u poimanju slobode nalazi se velika razlika između piratskog pokreta i ostalog “demokratskog” sveta.
Uvreženo mišljenje o slobodi je mišeljenje o slobodi izbora. I sloboda izbora je odlična stvar,možete da vi birate gde i šta ćete raditi, eto možete da birate i u čemu će te uživati, koju muziku će te slušati i koje knjige će te čitati. Možete i birati svoju vladu zar ne?
Ali znate da ovo nije tako jednostavno i da nije sve kako se čini u teoriji.
Problem slobode izbora što sama sloboda je  u tom slučaju jedan sužen pojam, sloboda izbora zavisi od ponuđenih rešenja, da vama ostaje sloboda da izaberete jedan put, ali putevi koje dobijete lako mogu da vam budu nametnuti od strane drugih.  
No pirati nisu zadovoljni ovakvom krnjom slobom, poimanjem slobode koje ostavlja prostor za  sužavaje realnih sloboda. Da bi imali punu slobodu bilo bi potrebno

Kada mislimo o slobodi vecina nas mislio o slobodi izbora, tj. o slobodi da izaberemo Milku ili Najlepše želje, da li ćemo  gledati B92 ili RTS i slično, da glasamo za našeg omiljenog lopova, da putujemo ko ljudi širom sveta a da nas ne gledaju ko žderače male dece etc. (end of thinking capacity)
I to sjajno fukcioniše za ogroman broj ljudi, pogotovo za konformiste koje naprave jednom izbor ili ga prave po principu kud svi Turci tu i mali Mujo.
No šta se desi kad vi u stvari najviše volite Galeb čokoladu, ali vlasnik prodavnice u selu u kom živite baš nju nema, ili pak vaš kretenski diler kablovske nema u ponudi vaš omiljeni program ali zato ima svih 23 kanala iz idiotarijuma TV Pink?
Sloboda izbora vam ostaje, možete nabaviti neku od drugih čokolada ili da gledate neki od par ziliona drugih kanala ali...

To što nam ne nude uvek proizvode i usluge koje želimo i nije veliki problem. “Uvek možeš otići u drugu prodavnicu”, dobacuje komšija Pera, ali avaj vlasnik prodavnice u mom selu je vasnik čitavog lanca prodavnica i on je odlučio da Galeb čokoladu prodaje za duplo veću cenu, a svoj uticaj je iskoristio i zabranio malim trgovcima da podaju Galeb čokoladu, tako da ja mogu smo da ili kupim od njega po nerazumnoj visokoj ceni ili da je nabavim od Mike švercera, guess which i choose :D

Poenta koju ste shvatili do sad je da sloboda izbora zavisi od drugih, i da ovim modelom vi zapravo živite u ograđenoj bašti, bašta je super ona je puna različitog voća, vi imate slobodu da izaberete i uzmete koju hoćete, vama ješredivno nekoliko dana, a onda kroz rupu u visokom zidu ugledate neku sjajnu voćku i njeni plodovi vas istog trenutka očaraju, ali u bašti u kojoj živite nje nema a visoki zidovi vam ne dobuštaju da odete do vaše obećane voćke.


Ova ograničenja su dovela do uverenja da je prava sloboda ne sloboda da izaberete kako će te, i šta će te raditi sa vašim životom, već da sloboda može da postoji i da bude ostvarena tek onda kad vi ne zavisite u od bilo čije dobre volje u svom životu. Takva sloboda može eventualno da rezultuje smanjenjem izbora, ali takva sloboda vam garantuje da izbori koje imate nisu nametnuti.
Komformisti mogu uvek reći da je njihov lični izbor i je njihovo pravo da izaberu slobodu koju oni žele, da je njima bitnije da u tom trenutku imaju širok izbor i proizvode u sjajnom papiru koji im olakšavaju život.
Jer sloboda nije nešto što olakšava život, ona ga ostvaruje, sloboda je nešto za šta se bori, ono što omogućuje postojanje suverene ličnosti, ona zahteva da se za nju polože žrtve. Isto kao što se i lav mora odreći sigurnog obroka da bi jurcao savanom, tako se i mi moramo odreći komformizma i potrošačkog menataliteta da bi uživali u pravoj slobodi.