субота, 13. октобар 2012.

Skinhed

 Možda sam ovo trebao napisati ranije, dok su utisci još uvjek bili svježi, dok je mozak obrađivao pojmove i informacije za koje je znao da postoje, razumeo ih ali sad suočen sa njima, mogao je samo da se čudi i da ne razume.
 Osjećajući gađenje, gnjev, tugu i sramotu, kao ošamaren sam se vratio iz grada. Od gomile nepojmljivih informacija i emocija gorela mi je glava.
 Je da mi je neko pričao poverovao bih mu, mehanički to stavio u neki ugao uma, prekriven prašinom, ta priča ne bi ništa značila, ništa promenila.

 Ja nisam idealista kad je u pitanju ljudski rod, štaviše mizantrop sam, ali to me nikad nije sprečilo da se začudim koliko ljudsko biće može da postane suprotno od samog sebe, a ovo, ovo me je dočekalo nespremnog, potpuno bez garda, mozga nespremnog da svari činjenicu da tako nešto ipak postoji.

 Isuviše jednostavna scena, bizarna i morbidna, sa statistima koji su se ponašali upravo kao statisti, ljudi koji su oguglali i ostali bez stava, koje više i nije briga šta se dešava u svetu van nekog njihovog uskok interesovanja, neki naučeni, neki izdresirani a neki istraumirani svime što je moralo zadesiti svakoga normalnog zatvorenika ovih prostora, nisu ni primetili...

  Na stanici sretnem poznanika mlađeg od mene, zgranut sam pre nego što je on video mene pola minuta gledao njega obučenog kao skinheda, sa kožnom jaknom, nekim vojničkim panatalonama i cokulama i ostalim freak show-om koji ide uz sve to. Ubedio sam sebe da je to neka njegova faza, fora, u stvari ni ne znam čiea sam sebe omanuo, no započeli smo razgovor o muzici i to je trajalo... nebitno kolko, ni ne sećam se.



 Kad je odjednom došao neki njegov saborac, šta li, i kad se oni pred svima nama pozdraviše sa “Zig Hail” i odoše svojim putem.
 Da li drugi nisu primetili ili šta, zatekao sam se kao jedini koji je to video, jer dok su drugi i dalje bezbrižno vodili svoje razgovore u meni se nešto ledilo, ono ljudsko na koje sam oduvek ponosan, ono humano u meni je vrištalo od užasa, (evo dok ovo pišem ja drhtim, ne od hladnoće), ta scena od svega nekoliko sekundi, jednog potpunog ludila, scena izvađena iz razuma, vremena i prostora, koja je ostavila utisak samo na mene (što me još više užasnulo) mi je ledila krv u žilama. Te reči izrečene su me držale sleđenog, dok je moje unutrašnje ja pokušavalo da shvati potpunu iracionalnost scene., preplavljeno bujicom besa, neverice i sramote koja me je pekla, neko nedefinisano stanje.

 Jedino što sam mogao da smognem snage da pitam, za šta sam skupio moj razbijeni razum, je bilo da pitam kad se vratio na autobus “Kako te nije sramota? Pozdrav zbog koga su ginule milioni, zbog koga su ubijani članovi moje porodice, kako te nije sramota?”

 Ja sam očekivao u nekoj besmislenoj nadi, da će reći da nije to bilo ozbiljno da će smisliti neki izgovor, ja sam dobio hladan tuš, na moje ponovno pitanje dobio sam pretnju, iskrenu pretnju.

Ja ne znam eto ni da opišem šta se desilo, kao događaj nije mi jasno, samo ta osećanja, ta pitanja i moja neverica su mi ostali.

 Ostavilo mi je pitanja koja vrište u glavi:

Kuda mi idemo? Društvo koje smo izgradili zadnjih decenija, izgrađeno na našoj ogromnoj nesreći je društvo straha, društvo kolektivne traume. Stvorili su nam društvo u grču, uteran nam je svaki strah, strah od nepoznatog, od naših komšija, strah od poznatog jer su sećanja na poslednji krvavi pir još uvek sveža, naši refleksi i strahovi izoštreni u velikoj nesreći još uvek budni u nama, spremni da vidimo neprijatelja ako nam na njega pokažu prstom, potpuna paranoja.

Ambivalentnost i apatija  poraznih razmera, jer su ljudi okovani lancima koje su sami iskovali, svesni da su robovi bez hrabrosti da to priznaju, bez mogućnosti da se oslobode, mogu samo da gledaju kako oni koji bi mogli da spasu sebe, a možda i njih, u život ulaze još apatičniji, sa godinama, umesto da postaju zreliji i skloni kreiranju i usavršavanju, ti njihovi spasioci samo dobijaju šamar za šamaraom od strane robovlasničkog društva koje im poručuje da su ništa dok ne sviju vrat i da im život bez slomljene kičme niko neće ni pružiti.

 Stvorili smo društvo beznadežnosti i društvo osujećenosti. Izrodili smo društvo ljudi koji u svom jadu i nemaštini na onog druguog jadnika moraju da gledaju kao na neprijatelja, kao na osobu koja im i ono malo bede što ima može oduzeti, nepoverenje u kombinaciji sa zadovoljavanjem osnovnih životnih potreba stvorilo je samoživost bednika i prosjaka, samoživost onih koji taj luksuz sebi ne mogu da dozvole, koji uplašeni i obezglavljeni u svojim prirodnim saveznicima vide neprijatelje.
 
 Društvo nesposobno da se izbori za promenu, društvo lutaka koje bezvoljne vise o koncu.

Dok oni vise vi ste pustili vaše otrove, oni deluju, svaki oblik plemenitosti lagano uništavaju, za onekoji bi da se bore smislili ste lažne ciljeve, majistori obmane.

 I dok ljudi masovno ostaju bez posla, dok se živi sve bednije, dok oni koji rade kidišu na one koji ne rade, dok oni koji se bore za svoja prava, bivaju osuđeni od svojih sugrađana koji ne uviđaju da je to i njihova borba.

 Naš najveći problem u društvuje je par stotina šetača ulicama Beograda....

Vređate mi inteligenciju, ali ozbiljno svi koji to mislite vređate mi inteligenciju.

Zbog onog gore treba da okupljate 10.000 ljudi, zbog toga što su mladi bez ikakve nade, nadojeni mržnjom, nadojeni mržnjom umesto umetnošću, osudama umesto razumjevanjem, zato što ste postali robovi treba vas izađe 10.000.

 A vi izlazite zbog šetača...

 Čekate pogrešne... Pravite od sebe najomiljeniju marionetu svojih robovlasnika. Ja vam ne branim...

Besan sam.
Tužan sam.
Sramota me je.

Nikola Mojović

Нема коментара:

Постави коментар