петак, 22. август 2014.

Da li ima mjesta za sekularizam u BiH?


  Za početak voleo bih da naglasim par stvari kako bi stvari bile bolje postavljene u kontest. Prvo ja jesam ateista, no nemam nikakvu nameru da se bavim apologetikom niti imam nameru da propovedam ateizam. Iz nekoliko tekstova koje sam do sada napisao o temi ateizma može se videti da je jedini njihov cilj bio bavljenje stereotipima sa kojima se ateisti susreću i da su pre svega edukativni. Tesktove možete pregedati ovde. 

  Kad smo raščistili moju vjersku (ne)opredeljenost naglasio bih da nemam ništa protiv izgradnje vjerskih objekata u principu, posebno onih  koji su izgrađeni donacijama vjernika, ja svakako poštujem slobodu vjeroispovjesti i mislim da je neophodno tu slobodu držati svetom u državi kakva je BiH. Doduše mislim da se sredstva koja odlaze u njihovu izgradnju mogu bolje utrošiti no ko sam ja da sudim na kojin način ljudi žele da troše svoj novac. 


   No tema ovog teksta je trošenje državnog novca prilikom izgradnje vjerskih objekata i njeno učešće u tome kako direktno kroz donacije tako i indirektno kroz donacije preko javnih preduzeđa. 


  Ovo je tekst o kršenju principa podele između crkve, odnosno religije, i države pa molim da se u tom kontekstu i shvati. Kao što smatram da je neophodno poštovanje slobode vjeroispovjesti takođe smatram da je apsolutno nedopustivo kršenje sekularnosti države. 


  Danas vjerske zajednie u BiH imaju značajnu ulogu koja prevazilazi njihovu ulogu kao religijskih organizacija i imaju povlašćen status u drštvu. Ovaj status se ogleda i u blatantnoj indoktrinaciji dece od najmanjeg uzrasta kroz religijsku nastavu. 


  Kažem indokrtrinaciju jer se na časovima vjerske nastave proučava samo jedna religija i njeno viđenje njenih učenja, njeno viđenje drugih religija i njihovo olako označavanje manjih religijskih zajednica kao sekti i kao izuzetno opasnih (ja bih ovo podveo pod govor mržnje ali ja nisam zakonodovac) često potpuno zanemarujući svoju ulogu u širenju ljudske nesreće kroz istoriju. 


  Jedino na časovima vjeronauke možete čuti kako je moralna vrlina biti spreman žrtvovati sopstveno dijete pa sad vi vidite. 


  Međutim osim što imaju pravo na skoro deceniju idoktrinacije tokom osnovnog školstva, vjerske zajednice imaju i značajnu ulogu u političkom životu oličenu u političkom privjesku Grigoriju Dudiću vladici zahumsko-hercegovačkom i nekadašnjem reisu Ceriću koji je svoje vođstvo nad islamskom zajednicom koristio za gradnju sopstvene političke karijere. 


  Tu je i finansiranje njihovih projekata od strane države i lokalnih samouprava kao i njihovo pokroviteljstvo. Kao primer navešću izgradnju novog sabornog hrama u Zvorniku.

 Prema sajtu SPC:
  • 7 krstova za ovaj hram doniralo se RiTE Ugljevik (državno preduzeće u okviru mješovitog holdinga EP RS)
  • Kompanija Alumina odnosno Birač koja je non-stop pred kolapsom finasijski potpomaže izgradnju sjevernog zvonika
  • SPC se zahvaljuje i opštini na pomoći (priroda iste nije navedena) a načelink opštine Stevanović je predsjednik građevinskog odbora.

  Naravno sigurno postoji manjih i većih primjera kršenja načela odvojenosti crkve i države, no ovde nije reč o broju reč je o principu za čije kršenje skoro niko ne mari a uzimajući u obzir veliki broj vjernika verovatno postoji značajan broj i onih koji ga podržavaju. 

  No ovaj princip je bitan jer on štiti sve, on štiti čak i same vjernike i vjerske zajednice od kontrole države nad njima i to bi vjernici trebali imati u vidu. 


  I naravno novac koji država prikuplja od poreza prikupljen je i od onih koji nisu članovi vaše religijske zajednice ili uopšte nisu religiozni i stoga nema smisla da oni finansiraju projekte vaše vjerske zajednice. 

  Konačno finansijksa  pomoć vjerskim zajednicama omogućuje i veliki prostor za finasijske manipulacije pošto vjerske zajednice ne plaćaju poreze i njihovu imovinu niko ne prati.


  Ja mislim da bi nedostatak sekularnosti trebalo imati u vidu, nadam se da imate i vi i nadam se da sledeći put kada se bude kršio jedan bazični princip modernog demokratskog (kod nas ne i liberalnog) društva postojati neko ko ima želju i mogućnost da to spreči.

 Svako dobro.


петак, 15. август 2014.

Politički aktivizam - prepreke pred novim ličnostima

 Pročitah pre par dana jako interesantan tekst Dajane Šiprage (Cara Dara) o političkom aktiviranju, preciznije o razlici pasivnog i aktivnog učestvovanja u političkom životu i o tome da li pasivno učešće u njemu ima mnogo smisla. 

  U načelu slažem se sa autorkom da naše komentarisanje i upiranje prstom iako čin političkog aktivizma predstavlja samo po sebi svojevrstan poraz zbog nesposobnosti da naše kritike i predloge sprovedemo i da tu pomalo podsećamo na one na koje upiremo prstom i naravno svojevrsno odbacivanje odgovornosti.

  Međutim uzimajući u obzor sve gore navedeno hteo bih ukazati ne nekoliko problema koje bi trebalo da prevaziđu oni koji žele da se politički aktiviraju ili koje mi kao društvo moramo prevazići.

  U današnjem društvu Bosne i Hercegovine a i Republike Srpske postoji nekoliko fenomena koji predstavljaju otežavajuće okolnosti za ulazak u politički život onim osobama koje bi donijele nove ideje i bilo koju vrstu strukturalnih reformi.

  Neki fenomeni se ogledaju u lažima kojima kako društvo u celini tako i pojedinci i skupine koje smatraju sebe progresivnima ili “novim snagama” kupuju sebi mirnu savjest ali i onemogućuju suočavanje sa problemima pa samim tim i njihovo rešavanje.

  Prvi od fenomena je svakako “očekivanje hiperborejca” odnosno iščekivanje “novog lica” u politici koji će svojim idejama i harizmom okupiti nezadovoljne u dovoljno velikom broju kako bi postojeću političku elitu poslali u prošlost ili makar smenili sa vlasti.

  Jedini problem sa ovom idejom je što kada se malo bolje razmili u našim uslovima skoro neostvarljiva, a na svojevrsan način predstavlja nebulozu.

  Postoji par razloga zbog kojih ja mislim da je ta ideja skoro pa neostvarljiva. 

  Značajan problem sa ovom idejom je to što u glavama mnogih ona počinje i završava se sa “novim licem”, zbog toga što ogroman deo društva nije spreman da prihvati nove ideje koje bi to lice moglo da donese. U stvari “novo lice” u velikom delu našeg društva se odnosi na ličnost koja treba da podržava ideje koje su u našem društvu prisutne decenijama a neophodno je da je novo samo zato da bi imalu vrlinu neiskvarenosti u politici i da bi zahvaljujući tome bilo više privrženo dogmama.
 Na kraju krajeva ogroman deo današnjeg društva je zadovoljan postojećim idejama i ideologijama ono čime oni nisu zadovoljni je njihova interpretacija.


 Ovakvo ograničeno prihvatanje novih lica koje svi prizivaju je samo jedan od problema, drugi čak i veči problem su prilično nerealna očekivanja od novih ličnosti (stoga nove ličnosti i nazivam Hiperborejcima).


 Osim zahteva svojevrsne nevinost,n nove ličnosti susreću se znatnim brojem očekivanja koja na neki način mogu biti u suprotnosti a neispunjavanje jednog od njih je dovoljno da nova ličnost ne dobije podršku onih koji naizgled  nestrpljivo očekuju nove ličnosti.


 Taj problem visokih očekivanja se istakao na poslednjim izborima u Srbiji u kojima je učestvovalo nekoliko novih listi koje su sve prošle bez značajnije podrške iako je pola Srbije isčekivalo “nove ličnosti” što je po meni prilično apsurdno.


 Komičaru Igoru Brakusu se zamerala neozbiljnost i izgleda da su svi mislili da je to dovoljna mana da za njega ne glasaju iako je po svim drugim parametrima verovatno bio bolji kandidat od niza osoba koje su završile sa boljim rezultatom.


 Između glasanja za poznate štetočine, glasnja za komičara i neglasanja uopšte, da glasa za Brakusa je odabralo oko 0,5% birača.


  Lista RDS-SDS koja je novac dobijen od vlade za kampanju predala u humanitarne svrhe završila je kao poslednja na izborima za republički parlament. Njihov problem je valjda bio marketing...


 Lista očekivanja očekivano sadrži rad u privredi i privatnom sektoru, da ima i iskustva u javnim poslovima, da je mlad i da je fundamentalsta ali i da ima nove ideje i takav mlad i fundamentalista treba da bude i iskusan i spreman na kompromis i pregovore.


 Nešto nisam siguran da sve te osobine ne može da objedini jedna osoba.

 Narvno ovo su očekivanja i zahtevi koje imaju različite društvene skupine , međutim kako su mnoge ove društvene skupine prilično amorfne tako se i ovi  suprotni stavovi često sudaraju unutar njih.

 I na kraju moja poslednja obzervacija se odnosi na odnos prema politici i društvenom aktivizmu koji je stovren tokom poslednjih deceniju i po. Zahvaljujući tome što su na vlasti skoro de decenije ili nesposobni ili maliciozni ljudi i grupe politika je stekla u najmanju ruku loše ime i politika i bavljenje njom je demonizovano.

 Isad neko očekuje da osoba koja je USPEŠNA u svojoj profesiji i koliko toliko poštovana počne da se bavi politikom i time ukalja i uništi svoj ugled. Zaista kako je moguće očekivati da se neko uspešan bavi politikom ako će automatska reakcija biti pogubna po ugled te osobe ?! 

  Druga opcija za aktivno društveno delovanje je delovanje kroz nevladine organizacije. Delovanje putem NVO-a je verovatno moglo da bude odličan izbor za one koji žele da se aktiviraju ali žele da se bave određenim pitanjima za razliku od političkih stranaka koje nemaju tu vrstu fokusa ili jednostavno ne žele da unište svoj ugled ulaskom u politiku.

  Međutim zahvaljujući jednom broju NVO-a, njihovom delovanju i njihovoj percepciji u javnosti došli smo do toga da su i NVO postale demonizovane kao i  političke partije. 

 I onda se zasta nameće pitanje, na koji način bi neko mogao da se aktivira a da njegov ugled ne bude uništen, da njegovo delovanje ima značajan efekat  i da ne bude odbačen od silnih iščekivalaca Mesije. Kolike su mu šanse da ne postane izdajnik ako propagira ideje koje nisu u skladu sa vladajućim i ono najvažnije...

...da li smo mi načisto sa tim šta nama predstavlja “nova ličnost” i prihvatamo li nove ideje koje one mogu doneti?

четвртак, 07. август 2014.

Lažni altruizam i prava životinja

 Neka od naljepših sećanja i najranijeg detinjstva ja vežem uz brojne ljubimce koje je moja porodica imala, i mislim da taj sentiment dele svi oni koji su bili srećni da tada imaju ljubimca i da su njihova Ara i Vinsent donosili njima radosti koliko su moji foksterijeri donosli meni.

 Dan danas sam veliki ljubitelj životinja, od kućnih ljubimaca do divljih zveri. Razlozi zašto ljudi vole svoje ljubimce i životinje su opštepoznati, mi svoje ljubimce prevashodno volimo zato što od njih dobijamo bezuslovnu ljubav i pažnju, nešto što je od ljudi teško dobiti.

  Moj odnos prema životinjama se može sveti na to da sve životinje volim više od svih ljdui mada neke ljude volim više od svih životinja.
 
moj slatkiš :)
 No veliki deo našeg društva na životinje ne gleda tako a značajan deo ih mrzi, ili to pokazuje svojim delovanjem. Prilično česti su slučajevi gde su ljudima ljubimci otrovani, a na uvođenje ljubimca u lift, javni prevoz u gradovima koji ga imaju ili u lokale se gleda sa velikim neodobravanjem.

 Za narod koji se prosečno kupa jednom nedeljno pokazujemo izrazitu zabrinutost za čistoću kućnih ljubimaca, iako su često ti kučni ljubimci posebno oni koji žive u stanovima daleko čistiji od nekih naših sugrađana.

 No osim trovanja, lošeg odnosa i stava nije retkost da budete i meta komentara dušebrižnika i altruista koji će vas opomenuti kako “ne treba hraniti džukelu jer deca gladuju” ili vam reći kako “treba da pravite/šetate dete a ne da šetate džukelu” ukoliko ste osoba ženskog pola.

 I upravo to: usred celokupno jako lošeg odnosa prema životinjama na koje se gleda ili kao na nešto opasno i prljavao ili kao na najobičnije žive alatke i način sticanja koristi, neprestanog izbacivanja ljubimaca na ulicu i generalno ne pokazivanje ni najmanje brige za njih oni koji se zalažu za njihova prava su meta napada.

A meta napada su zato što se na ovom prostoru ni jedan jedini problem ne sme rešavati do se ne reše drugi “veći”, “urgentniji” problemi, zaboravljajući da uvek postoji neki veći problem. 

 Dok se gomile ubiše brinući se na rečima za tu gladnu decu, zanima me koliko njih je otišlo da donira ili volontira u svratištima za decu ulice i koliko je njih spremno da usvoji onu koja su u domovima za nezbrinutu decu. 

 Kako mislimo rešavati probleme ako mislimo da napadamo one koji pokušavaju da reše probleme koji se njih tiču i na čije rešavanje možda mogu da utiču ili planiramo dovijeka zaustavljati druge zato što oni obraćaju bažnju na pitanja koja se drugima ne čine urgentnim.

 Na kraju krajeva i ta priča o rešavanju  nekih drugih “većih problema” predstavlja pre svega jednu veliku laž koju sebi govori znatan deo društva. Oni koji znaju šta je potrebno i koji s bolje za neko bolje društvo sigurno guraju klipove u točkove onih koji rešavaju neki društveni problem samo zato što to nije problem čije rešenje oni traže. 

 Mi nismo spremni niti želimo da rešavamo najsitnije moguće probleme oko nas koji se mogu rešavati najobičnijom pristojnošću i stoga ja ne vjerujem u to da isti oni koji ne mogu da se udostoje da bace svoj otpad u kontejner a ne u reku su zainteresovani da rešavaju neki drugi ozbiljnji problem.

 Kako očekivati da društvo koji nije spremno da reši probleme koji ne zahtevaju novčana ulaganja već samo malo manira zaista može da reši “veće probleme”.

 Nikako.

 Stoga, nema mesta kritici bilo kog pokreta koji pokušava da reši neki problem. To što oni ne rešavaju problem koji se vama čini neće uticati na to da li će taj problem biti rešen, pogotovo imajući u vidu da mi kao društvo nemamo kapacitet da se uhvatimo u koštac sa tim problemima i da pronađemo rešenje koje je primenljivo u našim uslovima.

A oni koji misle da su prava životinja apsolutno nebitan problem neka se skupe i neka reše te veće probleme umesto što napadaju one koji to rade ili su već uradili.