петак, 15. август 2014.

Politički aktivizam - prepreke pred novim ličnostima

 Pročitah pre par dana jako interesantan tekst Dajane Šiprage (Cara Dara) o političkom aktiviranju, preciznije o razlici pasivnog i aktivnog učestvovanja u političkom životu i o tome da li pasivno učešće u njemu ima mnogo smisla. 

  U načelu slažem se sa autorkom da naše komentarisanje i upiranje prstom iako čin političkog aktivizma predstavlja samo po sebi svojevrstan poraz zbog nesposobnosti da naše kritike i predloge sprovedemo i da tu pomalo podsećamo na one na koje upiremo prstom i naravno svojevrsno odbacivanje odgovornosti.

  Međutim uzimajući u obzor sve gore navedeno hteo bih ukazati ne nekoliko problema koje bi trebalo da prevaziđu oni koji žele da se politički aktiviraju ili koje mi kao društvo moramo prevazići.

  U današnjem društvu Bosne i Hercegovine a i Republike Srpske postoji nekoliko fenomena koji predstavljaju otežavajuće okolnosti za ulazak u politički život onim osobama koje bi donijele nove ideje i bilo koju vrstu strukturalnih reformi.

  Neki fenomeni se ogledaju u lažima kojima kako društvo u celini tako i pojedinci i skupine koje smatraju sebe progresivnima ili “novim snagama” kupuju sebi mirnu savjest ali i onemogućuju suočavanje sa problemima pa samim tim i njihovo rešavanje.

  Prvi od fenomena je svakako “očekivanje hiperborejca” odnosno iščekivanje “novog lica” u politici koji će svojim idejama i harizmom okupiti nezadovoljne u dovoljno velikom broju kako bi postojeću političku elitu poslali u prošlost ili makar smenili sa vlasti.

  Jedini problem sa ovom idejom je što kada se malo bolje razmili u našim uslovima skoro neostvarljiva, a na svojevrsan način predstavlja nebulozu.

  Postoji par razloga zbog kojih ja mislim da je ta ideja skoro pa neostvarljiva. 

  Značajan problem sa ovom idejom je to što u glavama mnogih ona počinje i završava se sa “novim licem”, zbog toga što ogroman deo društva nije spreman da prihvati nove ideje koje bi to lice moglo da donese. U stvari “novo lice” u velikom delu našeg društva se odnosi na ličnost koja treba da podržava ideje koje su u našem društvu prisutne decenijama a neophodno je da je novo samo zato da bi imalu vrlinu neiskvarenosti u politici i da bi zahvaljujući tome bilo više privrženo dogmama.
 Na kraju krajeva ogroman deo današnjeg društva je zadovoljan postojećim idejama i ideologijama ono čime oni nisu zadovoljni je njihova interpretacija.


 Ovakvo ograničeno prihvatanje novih lica koje svi prizivaju je samo jedan od problema, drugi čak i veči problem su prilično nerealna očekivanja od novih ličnosti (stoga nove ličnosti i nazivam Hiperborejcima).


 Osim zahteva svojevrsne nevinost,n nove ličnosti susreću se znatnim brojem očekivanja koja na neki način mogu biti u suprotnosti a neispunjavanje jednog od njih je dovoljno da nova ličnost ne dobije podršku onih koji naizgled  nestrpljivo očekuju nove ličnosti.


 Taj problem visokih očekivanja se istakao na poslednjim izborima u Srbiji u kojima je učestvovalo nekoliko novih listi koje su sve prošle bez značajnije podrške iako je pola Srbije isčekivalo “nove ličnosti” što je po meni prilično apsurdno.


 Komičaru Igoru Brakusu se zamerala neozbiljnost i izgleda da su svi mislili da je to dovoljna mana da za njega ne glasaju iako je po svim drugim parametrima verovatno bio bolji kandidat od niza osoba koje su završile sa boljim rezultatom.


 Između glasanja za poznate štetočine, glasnja za komičara i neglasanja uopšte, da glasa za Brakusa je odabralo oko 0,5% birača.


  Lista RDS-SDS koja je novac dobijen od vlade za kampanju predala u humanitarne svrhe završila je kao poslednja na izborima za republički parlament. Njihov problem je valjda bio marketing...


 Lista očekivanja očekivano sadrži rad u privredi i privatnom sektoru, da ima i iskustva u javnim poslovima, da je mlad i da je fundamentalsta ali i da ima nove ideje i takav mlad i fundamentalista treba da bude i iskusan i spreman na kompromis i pregovore.


 Nešto nisam siguran da sve te osobine ne može da objedini jedna osoba.

 Narvno ovo su očekivanja i zahtevi koje imaju različite društvene skupine , međutim kako su mnoge ove društvene skupine prilično amorfne tako se i ovi  suprotni stavovi često sudaraju unutar njih.

 I na kraju moja poslednja obzervacija se odnosi na odnos prema politici i društvenom aktivizmu koji je stovren tokom poslednjih deceniju i po. Zahvaljujući tome što su na vlasti skoro de decenije ili nesposobni ili maliciozni ljudi i grupe politika je stekla u najmanju ruku loše ime i politika i bavljenje njom je demonizovano.

 Isad neko očekuje da osoba koja je USPEŠNA u svojoj profesiji i koliko toliko poštovana počne da se bavi politikom i time ukalja i uništi svoj ugled. Zaista kako je moguće očekivati da se neko uspešan bavi politikom ako će automatska reakcija biti pogubna po ugled te osobe ?! 

  Druga opcija za aktivno društveno delovanje je delovanje kroz nevladine organizacije. Delovanje putem NVO-a je verovatno moglo da bude odličan izbor za one koji žele da se aktiviraju ali žele da se bave određenim pitanjima za razliku od političkih stranaka koje nemaju tu vrstu fokusa ili jednostavno ne žele da unište svoj ugled ulaskom u politiku.

  Međutim zahvaljujući jednom broju NVO-a, njihovom delovanju i njihovoj percepciji u javnosti došli smo do toga da su i NVO postale demonizovane kao i  političke partije. 

 I onda se zasta nameće pitanje, na koji način bi neko mogao da se aktivira a da njegov ugled ne bude uništen, da njegovo delovanje ima značajan efekat  i da ne bude odbačen od silnih iščekivalaca Mesije. Kolike su mu šanse da ne postane izdajnik ako propagira ideje koje nisu u skladu sa vladajućim i ono najvažnije...

...da li smo mi načisto sa tim šta nama predstavlja “nova ličnost” i prihvatamo li nove ideje koje one mogu doneti?

четвртак, 07. август 2014.

Lažni altruizam i prava životinja

 Neka od naljepših sećanja i najranijeg detinjstva ja vežem uz brojne ljubimce koje je moja porodica imala, i mislim da taj sentiment dele svi oni koji su bili srećni da tada imaju ljubimca i da su njihova Ara i Vinsent donosili njima radosti koliko su moji foksterijeri donosli meni.

 Dan danas sam veliki ljubitelj životinja, od kućnih ljubimaca do divljih zveri. Razlozi zašto ljudi vole svoje ljubimce i životinje su opštepoznati, mi svoje ljubimce prevashodno volimo zato što od njih dobijamo bezuslovnu ljubav i pažnju, nešto što je od ljudi teško dobiti.

  Moj odnos prema životinjama se može sveti na to da sve životinje volim više od svih ljdui mada neke ljude volim više od svih životinja.
 
moj slatkiš :)
 No veliki deo našeg društva na životinje ne gleda tako a značajan deo ih mrzi, ili to pokazuje svojim delovanjem. Prilično česti su slučajevi gde su ljudima ljubimci otrovani, a na uvođenje ljubimca u lift, javni prevoz u gradovima koji ga imaju ili u lokale se gleda sa velikim neodobravanjem.

 Za narod koji se prosečno kupa jednom nedeljno pokazujemo izrazitu zabrinutost za čistoću kućnih ljubimaca, iako su često ti kučni ljubimci posebno oni koji žive u stanovima daleko čistiji od nekih naših sugrađana.

 No osim trovanja, lošeg odnosa i stava nije retkost da budete i meta komentara dušebrižnika i altruista koji će vas opomenuti kako “ne treba hraniti džukelu jer deca gladuju” ili vam reći kako “treba da pravite/šetate dete a ne da šetate džukelu” ukoliko ste osoba ženskog pola.

 I upravo to: usred celokupno jako lošeg odnosa prema životinjama na koje se gleda ili kao na nešto opasno i prljavao ili kao na najobičnije žive alatke i način sticanja koristi, neprestanog izbacivanja ljubimaca na ulicu i generalno ne pokazivanje ni najmanje brige za njih oni koji se zalažu za njihova prava su meta napada.

A meta napada su zato što se na ovom prostoru ni jedan jedini problem ne sme rešavati do se ne reše drugi “veći”, “urgentniji” problemi, zaboravljajući da uvek postoji neki veći problem. 

 Dok se gomile ubiše brinući se na rečima za tu gladnu decu, zanima me koliko njih je otišlo da donira ili volontira u svratištima za decu ulice i koliko je njih spremno da usvoji onu koja su u domovima za nezbrinutu decu. 

 Kako mislimo rešavati probleme ako mislimo da napadamo one koji pokušavaju da reše probleme koji se njih tiču i na čije rešavanje možda mogu da utiču ili planiramo dovijeka zaustavljati druge zato što oni obraćaju bažnju na pitanja koja se drugima ne čine urgentnim.

 Na kraju krajeva i ta priča o rešavanju  nekih drugih “većih problema” predstavlja pre svega jednu veliku laž koju sebi govori znatan deo društva. Oni koji znaju šta je potrebno i koji s bolje za neko bolje društvo sigurno guraju klipove u točkove onih koji rešavaju neki društveni problem samo zato što to nije problem čije rešenje oni traže. 

 Mi nismo spremni niti želimo da rešavamo najsitnije moguće probleme oko nas koji se mogu rešavati najobičnijom pristojnošću i stoga ja ne vjerujem u to da isti oni koji ne mogu da se udostoje da bace svoj otpad u kontejner a ne u reku su zainteresovani da rešavaju neki drugi ozbiljnji problem.

 Kako očekivati da društvo koji nije spremno da reši probleme koji ne zahtevaju novčana ulaganja već samo malo manira zaista može da reši “veće probleme”.

 Nikako.

 Stoga, nema mesta kritici bilo kog pokreta koji pokušava da reši neki problem. To što oni ne rešavaju problem koji se vama čini neće uticati na to da li će taj problem biti rešen, pogotovo imajući u vidu da mi kao društvo nemamo kapacitet da se uhvatimo u koštac sa tim problemima i da pronađemo rešenje koje je primenljivo u našim uslovima.

A oni koji misle da su prava životinja apsolutno nebitan problem neka se skupe i neka reše te veće probleme umesto što napadaju one koji to rade ili su već uradili.

уторак, 15. јул 2014.

Odgovor na 15 pitanja upućenih ateistima




  Pre par dana zahvaljujući tekstu na Peščaniku naletjeh na jedan tekst u kome autor sasvim iskreno postavlja petnaest pitanja ateistima.  Mene je zaintrigiralo to što sam video da se mnoga pitanja baziraju na predrasudama prema ateistima, izvorima morala i slično. Stoga sam mislio da  ne bi bilo loše na njih odgovoriti jer predstavljaju pitanja na koja bi bilo dobro da odgovore znaju i oni koji nisu ateisti u cilju bolje komunikacije i razumijevanja i naravno smanjeivanja besmislenih predrasuda. Odgovori su kratki i sažeti  tako da budu što jasniji i razumljiviji ( a i zato što sam bio lijen da dajem duže odgovore na ovakva pitanja)
  
  Pitanja su prevedena sa ruskog a ja sam dao najbolje od sebe da prevod bude što bolji no ubacio sam i original na ruskom i prevod na engleski (google translate) za one koje zanima celi orginalni tekst.

 
1. Šta vi radite kada ste uplašeni? Kada avion pada u vazdušni džep, kada započne artiljerisjka paljba ili kada započne epidemija kolere.. u tim slučajevima ja primanjujem razumne ali u potpunosti nedovoljne mere (vežem pojas, sakrivam se i perem ruke) a posle toga se pomolim. Šta vi ateisti radite?
  Isto što i oni koji nisu ateisti manje molitva. Pokušavamo da uradimo sve da bi smo sprečili neželjeni ishod, u zavisnosti od situacije da skupimo što je moguće više podataka o njoj i na osnovu njih da reagujemo. U slučaju pada aviona pretpostavljam da se svi nadamo međutim molitva izostaje jer smatramo da od nje nema baš nikakave koristi.

2. Vi ne želite besmrtnost? Nadate li se da će te je dostići pragmatičnim metodima kao što su na primer medicinska dostignuća? Ili je želite ali znate da je nedostižna pa stoga ne trošite vreme na nju?
  Pitanje besmrtnosti je jako složeno pitanje, u principu svako bi želo da može da živi što duže no besmrtnost je već jako problematična stvar. Iznenadna „epidemija“ besmrtnosti bi predstavljala izuzetan problem posebno ako pretpostavimo da besmrtnost ne označava samo smrt od starosti već i smrt od bolesti i nesreća.
  Ako besmrtnost ne uključuje i perfektno zdravlje i zaštitu od mogućih povreda korz potpunu regneraciju doživeli bi smo scenarijo iz Torchwood: Miracle Day, što niko imalo inteligentan ne bi želeo (ljude kojisu po vaku cenu živi makar i sa 90% uništenim i deformisanim telima i neizlečivim bolestima koji večno žive u agoniji ukoliko ih žive ne kremiraju). U zavisnosti od scenarija besmrtnost može biti užasna ili dobra stvar.

3. Da li želite da  verujete a ne možete? Da li možete ali ne želite? Da li niti možete niti želite verovati?
  Ljudi mogu da imaju različit odnos prema ovome. Ja lično niti mogu ali niti želim da verujem. Sistem koji predstavlja hrišćanska religija za većinu ateista je jedan verzija nebeske Sverne Koreje u kojoj ljudi predstavljaju igračke viših bića i taj odnos je sjajno objasni Kristofer Hičens:




4. Da li postoji knjiga na osnovu koje vi poredite svoja delovanja i postupke. Ja imam jevanjđelja a šta imate vi? „Gospodara Prstenova“, „Malu Doroti“ „Rat i mir“? „Kapital“?
  Moguće da neko ima neku knjigu ali sigurno je da ne postoji knjiga koju kao merilo uzimaju svi ateisti. Pretpostavljam da mnogi od nas uzimaju kao merila moralnosti „zlatno pravilo“ i pravilo kategoričkog imperativa:
  Zlatno pravilo predstavlja etičko pravilo po kome ne bi trebali činiti drugima ono što ne želimo da neko učini nama a kategorički imperativ glasi: „Postupaj prema onoj maksimi za koju možeš poželjeti da postane оpšti zakon.“
  Još jedan bitna stavka je da mi ateisti na postojeće „svete knjige“ nikako ne gledamo kao na izvor morala, štaviše mi smatramo da mnoge od njih predstavljaju svojevrsne moralne perverzije.

5. Da li postoje sveštenici za koje smatrate da su dobri  ljudi? Patrijar Tihon? Mitropolit Antonij Surožskij? Valentin Feliksovič Vojno-Jaseneckij (Arhiepiskop Luka)? Otac Aleksandr Men?
  Naravno da mogu biti, ja imam poštovanje prema arhebiskupu Dezmondu Tutuu, mi ne smatramo da sveštenici ne mogu biti dobri ljudi, mi smatramo da je to zahvaljujući njihovim moralnim kodeksima odn. „svetim knigama“ za njih jako teško.

6. Dobro, vi ne priznajete postojanje boga, no da li priznajete postojanje drugih nematerijalnih fenomena, koja se ne mogu vedeti, dodirnuti. fenomeni koji imaju ime, istoriju, značenje ali koje niko nije video. Na primer integral. Šta više je potrebno?
  Ateisti  ogromnim delom ne prizanju postojanje fenomena koji se ne mogu dokazati, postojanje integrala se može dokazati tako da naravno da priznajemo postojanje integrala.

7. Kakvo je vaše shvatanje i odnos prema onim umetničkim delima koja su zasnovana na jevanđeljskim pričama?  „Blagoveštenje“ od Leonarda, „Sveta porodica“ od Mikelanđela, „Božićna  zvezda“ Pasternaka , „Sretenje“ Brodskog.
   Isto kao shvatanje prema umetničkim delima antičkih naroda koji su bili mnogobošci, religija i nacionalna pripadnost nisu  nikakva prepreka za ljubitelje umijetnosti bili oni ateisti ili ne.

8. Kako zamišljate sebe posle smrti? Pretvorene u humus? To se dešava sa našim telom no šta će biti sa vašim umom. Po Lavoazije-Lomonosovom zakonu o očuvanju materije i energije um ne može nestati.
  Ne zamišljam sebe kao humus pošto planiram da me kremiraju, no oni koji ne planiraju to će se pretvoriti u humus . Um će nažalost nestati sa telom koliko je do sada poznato um sam po sebi ne predstavlja energiju već je posledica elektične i hemijske energije tako da kada one nestanu nestaje i on. Lavoazijev zakon se baš i ne odnosi na um.

9. Da li ste sposobni da mislite paradoksalno? Da li možete da shvatite da je elekton i čestica i talas?
  Naravno da smo sposobni da mislimo paradoksalno i da shvatimo da je elekton i čestica i talas. Svašta...

10. Ako sutradan nestanu sve religije  i njihove manifestacije da li će te izgubiti nešto?
  Ne ukoliko ne bi sa njima nestala i umjetnička djela koja su povezana sa religijama.

11.  Da li mislite da zlo postoji samo po sebi ili mislite da je to greška bogova?
  Pošto smo ateisti i samim tim ne verujemo u bogove, prilično je sigurna da ne  mislimo da je zlo nastalo greškom bogova (i zar nisu bogovi bezgrešni po religioznim učenjima modernih religija?) stoga zlo nastaje kao rezultat ljudskog delovanja i prirodnih promena i katastrofa.

12. Kako naterate sebe da uradite nešto što morate ali je to jako teško uraditi? Na primer da odete u bolnicu kod mentalno bolesne stare osobe?
  Ako nekom treba sveta knjiga koja će ga plašiti paklom ako ne uradi dobro delo, on nije dobra osoba.  U drugim slučajevima dovoljno je zamisliti rezultate koji bi nastali kao posledica neizvršavanja određenog posla ili zadatka da svako bude dovoljno motivisan.

13. Šta uradite kada učinite loše delo i grize vas krivica?
  Žalimo što smo to uradili i osećamo se krivim,pokušavamo da koliko toliko ispravimo načinjenu štetu i posledice našeg delovanja.

14. kako se borite sa taštinom, ako ne uspevate da se izobrite vaša ostvaranje se  mogu  smatrati ništavnim u odnosu na božija ostvarenja.
  Pa, pošto smatramo da božijih ostvarenja nema mislim da svaki ateista misli da je ostavrio više od zamišljenih božanstava. Borba protiv taštine je laka, uvek ima neko ko je bolji od vas u nečemu a ako nema onda imate svo pravo na istu, no taština donosi sa sobom posledice  i te loše posledice i opadanje društvenih veza su prilično dobar razlog da se taština izbegava.

15. Da li verujete u čuda? Šta je po vašem mišljenju čudo?
  Ne, čuda su po mom mišljenju nadprirodne pojave a kao takve ne mogu se pojaviti u prirodi.