четвртак, 18. септембар 2014.

Šta Republika Srpksa mora naučiti iz primjera Škotske



   Izgleda da je referendum u Škotskoj pokrenuo separatističke duhove i strah od separatizma na celokupnom evropskom kontinentu koji je domaćin nebrojenim secesionističkim pokretima.

  Kako i ne bi, za razliku od mnogih separatističkih pokreta, Škotska je uspela na izuzetno miran i civilizovan način dođe do referenduma o svojoj nezavisnosti i osim toga Škotska nije neka mala i nepoznata država za koju znaju samo njeni najbliži susjedi, naprotiv rječ je o izuzetno poznatom dijelu izuzetno poznate države i nekada moćne imperije.

  Međutim posmatrajući proces dolaska do referenduma a posebno period kampanje koji traje već dvije godine  nameću se pitanja kako bi referendum funkcionisao u Republici Srpskoj i kakve sve nedoumice se nameću i na kraju krajeva da li Republika Srpska ima budućnost kao nezavisna država.

  Pitanje disolucije BiH ili samo odvajanja RS je izuzetno osetljivo pitanje, mnogi političari i analitičari tvrde kako ona nije moguća bez krvoprolića i upravo stoga je neophodno da ako ikada dođemo u takvu situaciju da njom rukovodimo  pažljivo i potpuno svesni mogućih loših i dobrih posljedica.

  I zaista takvo osetljivo i izuzetno važno pitanje ne treba potezati olako kako je to dosada bila praksa u BiH, gde se pitanje referenduma poteže sa dnevnopolitičkim ciljevima ili od strane malobrojnih desničarskih organizacija. Pitanje čiji je jedini cilj do sada bilo da raspali nacionalne strasti a ne da se ozbiljno uhvati u koštac sa eventualnim problemima i pitanjima koja se neumitno postavljaju u takvoj situaciji.

  Na taj način se samo pitanje nezavisnosti znatno obezvređuje i sa jedne strane postaje petparačka priča i svakodnevna politikantska tema, dok sa druge strane tako bitna tema može biti “kidnapovana” od strane ultra nacionalista što sa jedne strane otežava dobijanje eventualnog zelenog svetla za referendum i vodi ka referendumu proteklom u najgoroj mogućoj klimi i u tom slučaju potvrđuje teoriju da bi eventualna disolucija BiH predstavljala značajni bezbednosni rizik koji bi se mogao pretvoriti u još jedno krvoproliće.

  Stoga pogledajmo kako su to uradili Britanci i Škoti, kako bi mi u slučaju da dođemo u takvu situaciju mogli da odreagujemo civilizovano, ne ugrožavajući bezbednost i budućnost.

  Sam dolazak do referenduma u slučaju BiH i RS bi bio znatno bolniji proces zahvaljujući nedavnoj istoriji, ali za razliku od primera Škotske u našem slučaju bi se jako teško izbeglo uplitanje međunarodnih faktora koji imaju značajno učešće u BiH preko OHR-a i drugih organa. Čitava ta delikatna ravnoteža bi sam dolazak do referenduma učinila prilično tegobnim putem, koji bi mogao značajno da pogorša odnose u regionu ukoliko se svi politički igrači ne bi ponašali odgovorno i ukoliko bi nacionalizam preuzeo barjake u političkom životu. Dovoljan je jedan ambiciozni ludak da stvari krenu jako lošim putem.

  Međutim ono što je najbitnija pouka Škotskog referenduma da je neophodno rešiti enorman broj pitanja koja često ljudima baš i nisu uvek na pameti. Tokom par godina kampanje u Škotskoj impozantan broj pitanja je postavljen a mnoga još uvek nisu razjašnjena, kod nas o velikom broju tih pitanja se i ne razmišlja dok neka nisu primenljiva na slučaj RS. 

  No, pre rešavanja svih tih pitanja, kod nezavisnosti Republike Srpske se nameće jedno znatno bitnije pitanje: "Da li zaista postoji namera za postojanje nezavisne Republike Srpske ili je konačni cilj ujedinjenje sa Srbijom?”.

  Zaista od odgovora na ovo pitanje zavise svi drugi odgovori. Nema sumnje da među onim koji se zalažu za nezavisnost RS postoji značajan broj onih koji to vide samo kao korak do ujedinjenja sa “maticom”. U slučaju da se ostvari ovaj scenario nijedno od pitanja koja bi se postavila u vezi sa nezavisnošću RS suštinski ne bi imalo veliki značaj, pošto bi bili ulaskom u Srbiju rešena i pitanja odnosa sa ostatkom BiH a i pitanja monete, vojske, unutrašnjeg uređenja i sl.

  Ali ovo pitanje nije značajno samo sa tog aspekta, odgovor na ovo pitanje je značajan jer postoji grupa ljudi u koju spadam i ja koja misli da je bolje imati entitet u BiH sa nadležnostima koje taj položaj nosi nego da RS utapajući se u Srbiju izgubi svu autonomiju i privilegije koje ima. Beograd danas ne vodi računa o onim opštinama u Srbiji koje su na rubu sadašnjih granica a o njegovom interesu za Novi Grad npr. nema potrebe ni pričati.

  Dok u BiH politički predstavnici iz RS imaju itekako značajnu moć, politički predstavnici  RS u Srbiji bi bili između marginalnih i apsolutno beznačajnih. Da ne govorimo o verovatno znatno manjoj količini finansijskih sredstava koja bi nam ostajala.

  Takođe samo ujedinjenje nije jednostavan proces, pratile bi ga značajne promene za sve državne sisteme koji bi bili integrisani , što bi ispratilo promene u svim sferama javnog života, (na bolje ili gore) poput zdravstvenog i penzionog osiguranja do plata javnih službenika i plata u državnim firmama koje bi bile integrisane.

  Promene bi bile i na lokalu pošto bi znatan broj opština u RS bio u riziku da izgubi status iste.

   Sa druge strane u slučaju zaista suštinske nezavisnosti, ostaju značajna pitanja vezana za monetu, odnose sa ostatkom BiH. dok sa druge strane mnoga pitanja su već rešena zahvaljujući nadležnostima koja RS već ima, tako da bi to mogla biti znatno jednostavnija tranzicija.

  Na sva ova pitanja mi dan danas nemamo spremne odgovore, a o njima često uopšte ni ne razmišljamo.

  Stoga svi oni koji se zalažu i bore za referendum o nezavisnosti RS bi trebali dobro da pogledaju u primer Škotske i Velike Britanije inače što više, jer upravo je na njima odgovornost da ovako značajnim pitanjem bude rukovođeno na način koji bi umanjio neizvjesnost nakon donošenja eventualne pozitivne odluke i kako bi se sam proces donošenja iste odigrao u demokratskoj atmosferi i kako bi se maksimalno smanjila uloga desničarskih organizacija i kako referendum ne bi vodio ka najgorem od svih scenarija.                                                               





петак, 22. август 2014.

Da li ima mjesta za sekularizam u BiH?


  Za početak voleo bih da naglasim par stvari kako bi stvari bile bolje postavljene u kontest. Prvo ja jesam ateista, no nemam nikakvu nameru da se bavim apologetikom niti imam nameru da propovedam ateizam. Iz nekoliko tekstova koje sam do sada napisao o temi ateizma može se videti da je jedini njihov cilj bio bavljenje stereotipima sa kojima se ateisti susreću i da su pre svega edukativni. Tesktove možete pregedati ovde. 

  Kad smo raščistili moju vjersku (ne)opredeljenost naglasio bih da nemam ništa protiv izgradnje vjerskih objekata u principu, posebno onih  koji su izgrađeni donacijama vjernika, ja svakako poštujem slobodu vjeroispovjesti i mislim da je neophodno tu slobodu držati svetom u državi kakva je BiH. Doduše mislim da se sredstva koja odlaze u njihovu izgradnju mogu bolje utrošiti no ko sam ja da sudim na kojin način ljudi žele da troše svoj novac. 


   No tema ovog teksta je trošenje državnog novca prilikom izgradnje vjerskih objekata i njeno učešće u tome kako direktno kroz donacije tako i indirektno kroz donacije preko javnih preduzeđa. 


  Ovo je tekst o kršenju principa podele između crkve, odnosno religije, i države pa molim da se u tom kontekstu i shvati. Kao što smatram da je neophodno poštovanje slobode vjeroispovjesti takođe smatram da je apsolutno nedopustivo kršenje sekularnosti države. 


  Danas vjerske zajednie u BiH imaju značajnu ulogu koja prevazilazi njihovu ulogu kao religijskih organizacija i imaju povlašćen status u drštvu. Ovaj status se ogleda i u blatantnoj indoktrinaciji dece od najmanjeg uzrasta kroz religijsku nastavu. 


  Kažem indokrtrinaciju jer se na časovima vjerske nastave proučava samo jedna religija i njeno viđenje njenih učenja, njeno viđenje drugih religija i njihovo olako označavanje manjih religijskih zajednica kao sekti i kao izuzetno opasnih (ja bih ovo podveo pod govor mržnje ali ja nisam zakonodovac) često potpuno zanemarujući svoju ulogu u širenju ljudske nesreće kroz istoriju. 


  Jedino na časovima vjeronauke možete čuti kako je moralna vrlina biti spreman žrtvovati sopstveno dijete pa sad vi vidite. 


  Međutim osim što imaju pravo na skoro deceniju idoktrinacije tokom osnovnog školstva, vjerske zajednice imaju i značajnu ulogu u političkom životu oličenu u političkom privjesku Grigoriju Dudiću vladici zahumsko-hercegovačkom i nekadašnjem reisu Ceriću koji je svoje vođstvo nad islamskom zajednicom koristio za gradnju sopstvene političke karijere. 


  Tu je i finansiranje njihovih projekata od strane države i lokalnih samouprava kao i njihovo pokroviteljstvo. Kao primer navešću izgradnju novog sabornog hrama u Zvorniku.

 Prema sajtu SPC:
  • 7 krstova za ovaj hram doniralo se RiTE Ugljevik (državno preduzeće u okviru mješovitog holdinga EP RS)
  • Kompanija Alumina odnosno Birač koja je non-stop pred kolapsom finasijski potpomaže izgradnju sjevernog zvonika
  • SPC se zahvaljuje i opštini na pomoći (priroda iste nije navedena) a načelink opštine Stevanović je predsjednik građevinskog odbora.

  Naravno sigurno postoji manjih i većih primjera kršenja načela odvojenosti crkve i države, no ovde nije reč o broju reč je o principu za čije kršenje skoro niko ne mari a uzimajući u obzir veliki broj vjernika verovatno postoji značajan broj i onih koji ga podržavaju. 

  No ovaj princip je bitan jer on štiti sve, on štiti čak i same vjernike i vjerske zajednice od kontrole države nad njima i to bi vjernici trebali imati u vidu. 


  I naravno novac koji država prikuplja od poreza prikupljen je i od onih koji nisu članovi vaše religijske zajednice ili uopšte nisu religiozni i stoga nema smisla da oni finansiraju projekte vaše vjerske zajednice. 

  Konačno finansijksa  pomoć vjerskim zajednicama omogućuje i veliki prostor za finasijske manipulacije pošto vjerske zajednice ne plaćaju poreze i njihovu imovinu niko ne prati.


  Ja mislim da bi nedostatak sekularnosti trebalo imati u vidu, nadam se da imate i vi i nadam se da sledeći put kada se bude kršio jedan bazični princip modernog demokratskog (kod nas ne i liberalnog) društva postojati neko ko ima želju i mogućnost da to spreči.

 Svako dobro.


петак, 15. август 2014.

Politički aktivizam - prepreke pred novim ličnostima

 Pročitah pre par dana jako interesantan tekst Dajane Šiprage (Cara Dara) o političkom aktiviranju, preciznije o razlici pasivnog i aktivnog učestvovanja u političkom životu i o tome da li pasivno učešće u njemu ima mnogo smisla. 

  U načelu slažem se sa autorkom da naše komentarisanje i upiranje prstom iako čin političkog aktivizma predstavlja samo po sebi svojevrstan poraz zbog nesposobnosti da naše kritike i predloge sprovedemo i da tu pomalo podsećamo na one na koje upiremo prstom i naravno svojevrsno odbacivanje odgovornosti.

  Međutim uzimajući u obzor sve gore navedeno hteo bih ukazati ne nekoliko problema koje bi trebalo da prevaziđu oni koji žele da se politički aktiviraju ili koje mi kao društvo moramo prevazići.

  U današnjem društvu Bosne i Hercegovine a i Republike Srpske postoji nekoliko fenomena koji predstavljaju otežavajuće okolnosti za ulazak u politički život onim osobama koje bi donijele nove ideje i bilo koju vrstu strukturalnih reformi.

  Neki fenomeni se ogledaju u lažima kojima kako društvo u celini tako i pojedinci i skupine koje smatraju sebe progresivnima ili “novim snagama” kupuju sebi mirnu savjest ali i onemogućuju suočavanje sa problemima pa samim tim i njihovo rešavanje.

  Prvi od fenomena je svakako “očekivanje hiperborejca” odnosno iščekivanje “novog lica” u politici koji će svojim idejama i harizmom okupiti nezadovoljne u dovoljno velikom broju kako bi postojeću političku elitu poslali u prošlost ili makar smenili sa vlasti.

  Jedini problem sa ovom idejom je što kada se malo bolje razmili u našim uslovima skoro neostvarljiva, a na svojevrsan način predstavlja nebulozu.

  Postoji par razloga zbog kojih ja mislim da je ta ideja skoro pa neostvarljiva. 

  Značajan problem sa ovom idejom je to što u glavama mnogih ona počinje i završava se sa “novim licem”, zbog toga što ogroman deo društva nije spreman da prihvati nove ideje koje bi to lice moglo da donese. U stvari “novo lice” u velikom delu našeg društva se odnosi na ličnost koja treba da podržava ideje koje su u našem društvu prisutne decenijama a neophodno je da je novo samo zato da bi imalu vrlinu neiskvarenosti u politici i da bi zahvaljujući tome bilo više privrženo dogmama.
 Na kraju krajeva ogroman deo današnjeg društva je zadovoljan postojećim idejama i ideologijama ono čime oni nisu zadovoljni je njihova interpretacija.


 Ovakvo ograničeno prihvatanje novih lica koje svi prizivaju je samo jedan od problema, drugi čak i veči problem su prilično nerealna očekivanja od novih ličnosti (stoga nove ličnosti i nazivam Hiperborejcima).


 Osim zahteva svojevrsne nevinost,n nove ličnosti susreću se znatnim brojem očekivanja koja na neki način mogu biti u suprotnosti a neispunjavanje jednog od njih je dovoljno da nova ličnost ne dobije podršku onih koji naizgled  nestrpljivo očekuju nove ličnosti.


 Taj problem visokih očekivanja se istakao na poslednjim izborima u Srbiji u kojima je učestvovalo nekoliko novih listi koje su sve prošle bez značajnije podrške iako je pola Srbije isčekivalo “nove ličnosti” što je po meni prilično apsurdno.


 Komičaru Igoru Brakusu se zamerala neozbiljnost i izgleda da su svi mislili da je to dovoljna mana da za njega ne glasaju iako je po svim drugim parametrima verovatno bio bolji kandidat od niza osoba koje su završile sa boljim rezultatom.


 Između glasanja za poznate štetočine, glasnja za komičara i neglasanja uopšte, da glasa za Brakusa je odabralo oko 0,5% birača.


  Lista RDS-SDS koja je novac dobijen od vlade za kampanju predala u humanitarne svrhe završila je kao poslednja na izborima za republički parlament. Njihov problem je valjda bio marketing...


 Lista očekivanja očekivano sadrži rad u privredi i privatnom sektoru, da ima i iskustva u javnim poslovima, da je mlad i da je fundamentalsta ali i da ima nove ideje i takav mlad i fundamentalista treba da bude i iskusan i spreman na kompromis i pregovore.


 Nešto nisam siguran da sve te osobine ne može da objedini jedna osoba.

 Narvno ovo su očekivanja i zahtevi koje imaju različite društvene skupine , međutim kako su mnoge ove društvene skupine prilično amorfne tako se i ovi  suprotni stavovi često sudaraju unutar njih.

 I na kraju moja poslednja obzervacija se odnosi na odnos prema politici i društvenom aktivizmu koji je stovren tokom poslednjih deceniju i po. Zahvaljujući tome što su na vlasti skoro de decenije ili nesposobni ili maliciozni ljudi i grupe politika je stekla u najmanju ruku loše ime i politika i bavljenje njom je demonizovano.

 Isad neko očekuje da osoba koja je USPEŠNA u svojoj profesiji i koliko toliko poštovana počne da se bavi politikom i time ukalja i uništi svoj ugled. Zaista kako je moguće očekivati da se neko uspešan bavi politikom ako će automatska reakcija biti pogubna po ugled te osobe ?! 

  Druga opcija za aktivno društveno delovanje je delovanje kroz nevladine organizacije. Delovanje putem NVO-a je verovatno moglo da bude odličan izbor za one koji žele da se aktiviraju ali žele da se bave određenim pitanjima za razliku od političkih stranaka koje nemaju tu vrstu fokusa ili jednostavno ne žele da unište svoj ugled ulaskom u politiku.

  Međutim zahvaljujući jednom broju NVO-a, njihovom delovanju i njihovoj percepciji u javnosti došli smo do toga da su i NVO postale demonizovane kao i  političke partije. 

 I onda se zasta nameće pitanje, na koji način bi neko mogao da se aktivira a da njegov ugled ne bude uništen, da njegovo delovanje ima značajan efekat  i da ne bude odbačen od silnih iščekivalaca Mesije. Kolike su mu šanse da ne postane izdajnik ako propagira ideje koje nisu u skladu sa vladajućim i ono najvažnije...

...da li smo mi načisto sa tim šta nama predstavlja “nova ličnost” i prihvatamo li nove ideje koje one mogu doneti?