уторак, 22. април 2014.

1% koji zaista čini razliku - o egoizmu u ateizmu

Pre nekog vremena naletim na video gostovanja predsednika fondacije američkih ateista i poznatog voditelja Fox News  Šona Hanitia. Sam video je vezan za marketinšku kampanju fondacije pred božićne praznike, no ono što mi je palo u oči je Hanitijevo verovanje da su ateisti postali ateisti iz svoje egocentričnosti i zato što ne mogu da podnesu da postoji nešto više od njih.

Samo verovanje je relativno rašireno i često od strane religioznih zajednica “bezbožnici” se upravo predstavljaju kao arogantni (na svoj razum i “ovozemaljsko” znanje).

Pa hajde da napravimo mali misaoni eksperiment sa ciljem razbijanja mita o arogantnosti ateizma.
Ono što se često veže za ateizam ovih dana je teorija evolucije. Svakako da ovih dana verovatno ne postoje ateisti koji ne prihvataju eoriju evolucije no teorija evolucije nije ni na koji način zavisna od ateizma ili obrnuto.
Ono što je za funkciju našeg misaonog eksperimenta bitno su genetske razlike, i to pre svega genetske razlike izeđu viših primata i homo sapiensa, odnosno u ovom slučaju razlika između genoma šimpanze i modernog čoveka.

Najnoviji rezultati pokazuju da je razlika svega oko 1%*.  No pogledajte koliku razliku pravi taj jedan procenat. Šimpanze iako su u stanju da nauče korišćenje najjednostavnijih alatki i slično nemaju nikakvu mogućnost poimanja dostignuća moderne ljudske civilizacije, osim shvatanja kao najosnovnijih objekata šimpanze nikada neće shvatiti funkcije niti načine rada naših mašina, nisu u mogućnosti shvatit koncepte i mehanizme koje mi koristimo u svakodnevnom životu.

Zato zamislite bića čiji se genom od našeg isto razlikuje za 1% samo što smo mi u ovom slučaju intelektualno inferiornija grupa. Oni bi možda mogli postojati oko nas a da mi nisamo ni svesni ni sposobni da ih razumemo ili da sa njima komuniciramo. najeći umovi naše vrste za njih bi bili na nivou retardirane osobe ili malog deteta.

Šansa za postojanje života inteligentnijeg od našeg u ovom univerzumu itekako postoji, možda postoji i šansa postojanja života kakvog mi nismo ni u stanju da pojmimo.

Stoga nema mesta egoizmu naspram univerzuma, prihvatanje nauke i racionalnosti sa sobom donosi i shvatanje mesta u univerzumu, i nosi skromnost u odnosu na njega. Donosi nam mogućnost da se divimo i uživamo u stvarima koje mngoe niti zanimaju niti su u stanju da shvate njihovu lepotu, razolikost i veličinu.

Kako je to ateizam egoističan u poređenju sashvatanje da je ovaj svet napravljen zbog nas da smo napravljeni posebno premaa liku bića koje prkosi svim zakonima fizike i tvorac je univerzuma koji je opet ceo stvoren zbog nas (a sve na zabavu i cirkus nekom božanstvu)?! Zar nije egoističo misliti da je čitav univerzum manje bitan nego šta neko radi sa svojim polnim organom i da su bogovi davali život za vas.

Pa sad Vi meni recite ko su tu egoisti.

*http://www.amnh.org/exhibitions/past-exhibitions/human-origins/understanding-our-past/dna-comparing-humans-and-chimps

субота, 05. април 2014.

Uvod u anatomiju srpskog biračkog tijela

U Srbiji su završeni izbori, ono što su ovi izbori pokazali je da u Srbiji postoje dvije prilično amorfne grupe glasača koje su međutim duboko podijeljenje i od čijeg raspoloženja direktno zavise rezultati izbora.

Ove dvije grupe koje odlučuju o izborima nisu vezane za ideologiju što prvo pada napamet kada se pomenu odlučujući faktori. Drugi faktor, sposobnost i ličnost vođe sa druge strane jako su bini za obje ove grupe ali iz različith razloga.

U svakoj od ove dvije gupe su glasači koji motre politiku, ekonomiju, društvo. U svakoj se nalaze ljudi koji razmišljaju o postupcima političara i protresju ih kroz sito. U svakoj od ove dvije grupe su i oni koji na politiku, ekonomiju i društvo gledaju površno

No jedna je spremna da kazni za prevaru i neuspjeh a druga leti prema političkim stujanjima no kada izabere i oflučii mnogo je čvršća i manje sklona kazni.

U Srbiji u prvu grupu spadaju glasači koji se okupljaju oko ideje “građanske” (lijeve, liberalne, okupljene oko centra) Srbije sa jedne strane, sa druge strane se nalaze birači okupljeni oko spektra konzervativnih ideja i stranaka.

Druga grupa su oni koji biraju onoga koji u datom trenutku može da im pomogne da najbrže obezbijede rješenja za svoju ekonomsku ili društvenu situaciju, grupa koja podržava onoga ko je blizu vlasti i ko zna da obeća slatko i puno. I ko ih nije u skorijoj budućnosti iznevjerio, a očekivanja su im niska. To je grupa koja traži instant pravdu u nepavednom društvu i sigrurniju budućnost makar i kratkoročno.

Nažalost to predstavlja ozbiljan problem sa kojim se suočava društvo ne samo u Srbiji nego i danas u Republici Srpskoj i koji predstavlja osnovni mehanizam za ostajanje na vlsti određenih političkih grupa.

Mehanizam se odlično vidi poslije rezultata prošlih izbora, upravo zato što su na njima oni koji su spremni da kazne to uradili u punom zamahu.

Prije 15 godina DOS a kasnije i njegovi mnogobrojni dijelovi od kojih prije svega DS, DSS i u manjim dijelu G17+ (URS)  su dobile ogromno povjerenje od strane “građanske” Srbije, oni su im predali svoju energiju i omogućili da se vinu do velikih političkih visina. Koštunci je početkom ovog vijeka povjerenje dalo skoro 2000000 birača, broj kome i Vučić može da zavidi na vrhuncu svog uspjeha.

No DSS je tu energiju iznevjerio i ubrzo iz izbornog ciklusa u izborni ciklus kažnjavani su i kažnjavani dok nisu ostali blijeda senka a na u ovom ciklusu konačno i izbačeni iz parlamenta.

Građanska Srbija se ubrzo okrenula drugoj opciji predvođenoj DS-om i do 2012. omogućili su Borisu Tadiću da postane apsolutni vladar. Povjerenje mu je 2008. godine ukazalo više od 2 300 000 birača (pola miliona više od broja onih koji su povjerenje dali Vučiću). No poput DSS-a i Boris Tadić opijen vlašću zaboravio je da njegovi glasači ne daju blanko ček iznova i iznova. Kažnjeni su i za 2 godine svedeni su i DS i Tadićeva NDS na mizernih 11% ukupno.

LDP je prije 6 godina možda i bio perspektivna stranka no u zadnje dvije godine je napravio salto mortale, ušao u koaliciju sa Zukorlićevom strankom, ponudio se Vučiću i zasluženo doživio katastrofu, liberali su pobjegli od njega kod Radulovića.

Konzervativne snage su u toku od 6 godina tokom kojih su pokazale rigidnost i nesposobnost koja se može porediti jedino sa onom koju posjeduje opozicija u Republici Srpskoj uspjele da sa nekadašnjih 40% koliko su imale SRS+DSS 2008. spadnu na mizernih 10% i ni jedno jedino poslaničko mjesto.

I 16. marta ova grupa birača je oštro kaznila svoje predstavnike i stavila im do znanja da mora doći do promjene unutar njih ako planiraju da imaju njihovu podršku.

Međutim druga grupa glasača, ona grupa koja je na ovim izborima birala Vučića, grupa amorfnija i od ove prve, nikada nije kaznila svog pulena do posljednjeg momenta i posljednjeg daha.

Mi govorimo o onima čiji su zahtjevi minimalni i na nivou nekadašnjeg gradskog plebsa i zahtjeva za “hljeba i igara”.

Oni ne kažnjavaju i oni su lojalni do granice ludila. Oni su bili lojalni kada su bili i redovi za mlijeko i hljeb i kada je plata bila 10 njemačkih marka, i kad su izgubljeni svi mogući ratovi i svi resursi potrošeni.

I svaki put kada ovi prvi budu kaznili svoje pulene i kada budu pokušali da ih natjeraju da urade nešto dobro, tog trenutka u Srbiji pobjeđuju oni koji su spremni da do besmisla i konačne propasti prate kult Vođe.

Tako ove dvije grupe odlučuju izbore u Srbiji a o njima se osim u pomalo problematičnom konceptu obrazovane elite protiv neobrazovane rulje ne vodi računa.

A trebalo bi, jer upravo ovaj mehanizam razmišljanja je ono što omogućuje vlasti u Crnoj Gori i vlasti u Republici Srpskoj da traju.

Spremnost onih koji su protiv da kazne opoziciju i da joj pronađu rupe i mane je nešto o čemu opozicija u  RS treba ozbiljno da se pozabavi prije nego što kandiduju nekog izanđalog i potrošenog političara koga bi prije oni koji bi da obore vlast pljunuli nego dali glas za njega jer oni koji su na vlasti taj problem sigurno neće imati.

Nije moralno ni očekivati od birača koji se protive trenutnoj ali i bilo kojoj vlasti, da urade posao umjesto svih drugih koji su na visokim političkim pozicjama u opoziciji ii dovedu do promjene. Nije moralno jer ti politički činioci koji bi trebali da pretvore tu promjenu ne postoje a nisu ni  na pomolu.

Da bude gore opozicija u mraku koji ih je obuhvatio misle da je dovoljno da u ovoj zemlji bude sve lošije i lošije do trenutka kada bi smo zažmurili na njihove mane i dali im prelaznu ocjenu koju objektivno ne zaslužuju. Da im damo tu ocjenu niko ne treba ni da očekuje ni da traži.

objavljeno na frontal.ba

четвртак, 20. фебруар 2014.

50 milibosića

 Ajnštajn je rekao"Samo su svemir i ljudska glupost beskonačnimada za svemir baš i nisam siguran" 

  Edvin Habl  mnogi drugi brilijantni ljudi vremnom su nam dokazali da svemir nije beskonačan tako da sada možemo krenuti u potragu za nečim čime bi mogli da zamenimo svemir, nečim u čiju beskonačnost nećemo moći ni da posumnjamo ni da je dokažemo. 

  Da taj posao ne bude težak i da potraga bude kratka pobrinuli su se neki drugi brilijantni ljudi, brilijantno nesposobni ljudi, da budem precizniji. 

  Da ne bude zabune ti brilijantno nesposobni ljudi su naši političari ali ovih dana posebno priznanje za nesposobnost ide u ruke opoziciji Republike Srpske. Da se ne lažemo, oni su na ovu titulu navikli, izgleda da su je prigrlili svom snagom i da baš i nemaju nameru da je ispuste u bližoj budućnostii. 

  Oprostiti osnovne političke greške i greške u rukovođenju partijom su luksuz koji sebi mogu da priušte samo nova lica na političkoj sceni i osobe koje se ne bave politikom kao primarnom delatnošću u životu. Međutim ako takve greške pravi neko ko se deceniju ili više bavi politikom ukazuje ne samo na nespremnost za rukovođenje državom, nego i na posebnu vrstu političkog i moralnog bezobrazluka koji se ukorenio i raširio po opozicionoj sceni RS. 

  U politici Ujedinjenog Kraljevstva postoji pojam "shadow cabinet". Taj pojam predstavlja pripadnike opozicije koji su određeni kao pandani članovima kabineta vlade UK, oni najčešće budu izabrani u slučaju dolaska na vlasti na fukciju čiji su pandan bili u opoziciji. Time opozicija pokazuje da ispunjava svoju ulogu u šta spada i spremnost da zameni postojeću poziciju. 
  
  Sa druge strane posle skoro jedne decenije opozicionog delovanja opozicija RS je izgleda spremna na sve osim na izbore i izgleda da nema odgovor ne skoro ni jedan jedini problem. 
  
  Treba da se zapitamo koliko smo im dopustili da metastaziraju u organizmu ove države? Kolike privilegije imaju vođe opozicije u RS, kada propuštaju ispred nosa izbore i kada ti izbori i dođu nemaju nikakav problem da u kampanjama pokažu vrhunski amaterizamDoduše, možda nije u pitanju nesposobnost, možda je u pitanju bezobrazluk onih kojima je odlično gde god da se nalaze, a mesto na kome se oni nalaze je mesto bez odgovornosti koje daje slatke plodove. 

  Moguće je da su mnogi od vođa opozicije ljudi sa diplomama i ljudi sa obrazovanjem, možda imaju i časne namere u šta mnogo ne vjerujem, no ništa od toga ih nije sprečilo da pokažu neverovatan nivo političke nesposobnosti i potpuni manjak osećaja odgovornosti. Suprotno uvreženom mišljenju opozicija ima veliku odgovornost jer je ona najveća snaga koja može da okupi ljude kojima je dosta "života" u Republici Srpskoj i koja po tom pitanju nije mrdnula ni malim prstom, zato zaslužuju jedan prezir više. 

  Ako naučnici jednog dana budu uspeli da nesposobnost pretvore u skalarnu meru ja predlažem da jedinica bude 1 Bosić. U realnosti prilikom merenja verujem da bi se koristio milibosić, pošto 1 Bosić predstavlja skoro nezamislivu količinu nesposobnosti.  

  Vjerujem da bi stoga modernizovana Ajnštajnova izreka, prilagođena našim prostorima glasila: "Samo su nesposobnost opozicije u RS i ljudska glupost beskonačnimada za ljudsku glupost baš i nisam siguran." 

  Mada, ja sve više mislim da je u pitanju dobri stari bezobrazluk. 

objavljeno na frontal.ba