уторак, 14. октобар 2014.

Sretna vam nova(stara) vlast

  Prođoše još jedni izbori u BiH i završi se još jedna farsa. Građani koji su stvarno željeli da biraju skoro da nisu imali opciju izuzimajući neke male stranke i nezavisne liste koje nisu mogle da se pojave čak ni u svim izbornim jedinicama.  

  Izbori su nam ponovo pokazali da u BiH pored ove grupe birača postoje još tri: apstinenti, klijenti, i oni očajno željni promjena koji su spremni potpisati pakt sa đavolom i glasati za manje zlo. 

  Apstinenti su se po običaju našli u neugodnom položaju da brane svoje stavove od onih željni promjena sa kojima uglavnom dijele stavove osim stava da li u BiH ima iko vrijedan davanja glasa. Uzimajući u obzir da su skoro sve političke stranke imale svojih pet minuta uništavanja BiH i više nego je razumljiva njihova odluka. Više za pravo im daje i to što čak nisu mogli da potraže stranke sličnih političkih pozicija jer politički programi ako i postoje su besmislene stranice floskula i potpuno nerealnih obećanja kojih se ionako niti jedan tren ne namjeravaju pridržavati niti se svojim političkim smjernicama voditi. 

  Za to je najnevjerojatniji primjer Socijalističke Partije koja je uprkos tome što im je program za ove izbore prepisani program od pre četiri godine koji su prepisali od SNP iz Crne gore uspjeli čak i popraviti izborni rezultat. 

  Povjerenje takođe ne postoji i to sa dobrim razlogom, stranka koja je najveći dobitnik ovih izbora prema istraživanju Istinomjer.ba od 432 obećanja ispunila svega 6. Riječ je o SDA. 

  Tako da nema smisla tražiti krivicu među apstinentima već među onima koji im nisu uspjeli ponuditi niti jedan jedini razlog da im ukažu povjerenje. 

  Druga grupa birača koja je pak značajno uticala na izbore je naravno svima poznata stranačka armija klijenata, sastavljena od vjernih članova, partijske omladine, klijenata koji su dobili posao od stranaka i aparatčika čiji posao zavisi od stranaka. 

 partijske mašine su bile značajan faktor u ovim izborima što je pokazalo da su najbolje rezultate postigle stranke koje imaju uhodanu stranačku mašineriju i time nam pokazale da bi mogle one da uhodaju i srede i državu samo kada bi ih zaista zanimalo da to urade koliko ih to zanima u stranci. 

  Partijska mašina je obezbjedila pobjedu SDA, a SNSD-u je omogućila da i pored svih nedaća zadrži ogroman broj podrške dok je opozicija u RS posle skoro jedne decenije uspjela da srkpi svoju i postigla značajan ali nedovoljan rezultat. 

  O značaju partijske klijentele i mašine u ovim izborima govori nam i stil kampanje koje su vodile stranke posebno SDA i SNSD. Njihova kampanja se u potpunosti fokusirala na ubjeđivanje njihovih glasača i biračke baze  bez značajnih pokušaja da ubijede apstinente, neopredeljene ili pak članove drugih političkih stranaka. To se posebno ogledalo u izbjegavanju konfrontacija u medijima sa ostalim kandidatima. 

  O tome koliko je pogubno postojanje takve grupe birača i tog značaja po demokratiju nije posebno potrebno ubjeđivati bilo koga, klijntelistički odnos sam po sebi znači da birač nije u mogućnost da izrazi svoju političku volju slobodno što podriva sam temelj demokratskog odlučivanja. Taman da ne postoji nijedna druga manipulacija rezultatima izbora ovo je dovoljno da bude njihov demokratski legitimitet upitan. 

  Posljednja grupa birača su oni koji su u očajnoj želji za promjena odlučili da potpišu pakt sa đavolom i podrže kandidate sa kojima i ne dijele u potpunosti političke stavove. Ova grupa je posebno imala na značaju u Republici Srpskoj. Na njih se štaviše još jednom bezidejna opozicija i oslanjala u nadi da će zahvaljujući tome što će biti prepoznata od te grupe kao manje zlo imati mogućnost da se dočepa vlasti. 

  No šta su nam donijeli sami izbori? 

Prema trenutnim rezultatima opozicija je uspjela da osvoji na izborima samo mjesto u predsjedništvu i to razlikom koja je znatno manje nego što je trebala biti uzimajući u obzir ko su bili kandidati i njihove početne pozicije. 

  Predsjednik RS ostaje i dalje Milorad Dodik, Ognjen Tadić koji je težak posao da preotme vlast Miloradu Dodiku kao najmoćnijem i najpopularnije političaru u RS je najvjerovatnije propustio svoju priliku u sramotnom pojavljivanju u TV duelu koji je vjerovatno uticao da ako niko drugi makar pristojniji deo birača u njemu ne vidi nikakvu promjenu u odnosu na Dodika.  

  Na izborima za parlament stanje iako nešto bolje za SDS nije se promjenilo za ostatak opozicije koji je ostao na nivou od pre četiri godine, a kako su koalicioni kandidati SNSD-a uspjeli da poprave svoje rezultate vlast je u ovom trenutku daleko od opozicije tako da su sve najznačajnije poluge vlasti ostale u istim rukama. 

 Postavlja se pitanje šta treba da uradi opozicija u RS? 

Treba korjenite promjene do kojih najvjerovatnije neće doći zahvaljujući tome što lideri neće prepoznati da im povoljni rezultati nisu rezultate povjerenja u njih već očaj zbog vladavine SNSD-a. Najgore po opoziciju bi bilo da lideri iskoriste ove nezaslužene glasove da proglase da su sve što su činili do sada činili dobro i uspješno. 

  Nažalost vjerovatno ćemo biti počastvovani istim nesposobnim, istrošenim vođama opozicije koje ni posle skoro deceniju nisu bili u stanju da proizvedu novi kvalitet na političkoj sceni RS, niti kada su u pitanju rešenja niti kada su u pitanju novi lideri.
  
  Ono što je zaista glavna odlika ovih izbora je izuzetna kvalitativna statika u ponudi koja je dovela do potpune irelevantnosti političke i ekonomske programe i to što su pitanja očuvanja RS i nacionalnih interesa ipak bila značajnija od hleba nasušnog. 

  Iako nisu mogli da artikulišu rešenja glasači su bili sposobni da makar koliko toliko kazne krivce, no izgleda da je to jedino u značajnoj meri bilo slučaj sa glasačima SDP-a koji su u potpunosti napustili stranku il prišli nekoj od stranaka koje su nastale iz nje. 

  Kvalitativno ipak promjene nema. Na vlasti su ostali ili su došli isti oni koji su zemlju vodili ili je vode posljednjih par decenija, oni koji nisu došli ne predstavljaju skoro ni po čemu bolju opciju. 

 Razloga za optimizam nažalost nema ni u tragovima, jedino što nam je ostalo je nada. 

 Sretna nam bila nova/stara vlast. 

  

субота, 11. октобар 2014.

Duplo golo - utisci posle TV duela Dodik - Tadić

  Politička scena Republike Srpske uspjela je da pronađe novo dno u posljednjem TV duelu između dva vodeća kandidata za predsjednika, građani i birači su bili podvrgnuti skoro sat i po mentalnoj torturi i transferu blama slušajući “argumente” dve osobe koje bi teže da predstavljaju Republiku Srpsku naredne četiri godine.

 Utisci su mnogobrojni i svi odreda su izuzetno negativni.
 
 Zaista je pitanje od čega početi pošto toliko negativnih utisaka u tako kratkom vrijemenskom peridu nisu česta pojava.

  Da li od toga da su kandidati proveli skoro sat i po pokušavajući iz petnih žila da nas ubijede da su ostavili pravila pristojnosti u drugom odijelu i da u političkoj borbi ne prezaju od toga da izigravaju sivonje kako bi se dodvorili onim slojevima društva koje je pošast obrazovanja i bontona zaobišla.

  Zaista koga onakve dve osobu mogu predstavljati? Mene ne mogu, verujem ni one koji ovo čitaju. Da li je moguće da je najbolje što RS može pokazati u političkom životu valjanje u blatu, bijedno prozivanje, upadanje u reč, prozivanje, takmičenje ko je veći patriota i uopšte ponašanje toliko bijedno i nedostojno pozicije za koju se ove dve pojave takmiče da sam se osjećao poniženim i posramljenim slušajući ih i gledajući.

  “Bajo”?!

  Bajo…

 Uopšte rasprava o bitnim temama za opstanak Republike Srpske u svakom mogućem smislu od ekonomskog i demografskog sve do ustavne  pozicije i njenih nadležnosti je pala za mene u potpuno drugi plan. Doduše nisam bio jedini.

 Inače kandidate boli uvo za sve te probleme.

 Našim kandidatima je bilo bitno da izmjere ko ima veći.

 Porazno je što smo mi već znali da trenutni predsjednik nije osoba od koje se očekuju predavanja iz etikecije, no Tadić je važio za mlađeg političara, “novo lice”, no saznali smo da je i on potrošen i da je kod njega novo samo lice a sve ostalo je iz jako starih kalupa. Dobro znali smo i ranije ali smo se uspješno zavaravali.

 O problemima i argumentima neću pričati, oni su u celoj ovoj kampanji i samim kandidatima bitni poput lanjskog snijega i majskih poplava. O tome koliko nisu bitn svedoči ton rasprave  koji nam svima šalje poruku da ako smo imalo inteligentni i imamo malo zdravog razuma da nismo dobrodošli i da ih mi ne zanimamo, njih zanimaju oni poput njih prosti, zanimaju ih partijske mašinerije i zlo koje nam se sprema u obliku ispranih mozgova podmaldaka političkih partija.

  I šta nam je ponuđeno, nama koji se uzdamo u to da imamo više od tri sive ćelije i dvije sinapse?

  Ništa, u stvari ono što nam je ponuđeno nije za javnost.

  Svjesni su itekako da smo mi ili manjina ili da nismo njihova cilja grupa pa da nemoraju trošiti vrijeme ubjeđujući nas argumetnima i konkretnim prijedlozima i programima. Ipak je znatno lakše igrati se koride pred kamerama, ne zahtjeva naprezanje “malih sivih ćelija”

  No danas je jasnije nego ikad da niko moralan i normalan bez izuzetne griže savjesti i manjeg nervnog sloma neće biti u mogućnosti da zaokruži ime ove dve pojave na glasačkom listiću.

  Ostaje mi samo da se spremim za još četiri godine koje ćemo provesti zaglibljeni u mulju politike za rulju.

  Hvala na pažnji,

  Bijeli Listić.

четвртак, 18. септембар 2014.

Šta Republika Srpksa mora naučiti iz primjera Škotske



   Izgleda da je referendum u Škotskoj pokrenuo separatističke duhove i strah od separatizma na celokupnom evropskom kontinentu koji je domaćin nebrojenim secesionističkim pokretima.

  Kako i ne bi, za razliku od mnogih separatističkih pokreta, Škotska je uspela na izuzetno miran i civilizovan način dođe do referenduma o svojoj nezavisnosti i osim toga Škotska nije neka mala i nepoznata država za koju znaju samo njeni najbliži susjedi, naprotiv rječ je o izuzetno poznatom dijelu izuzetno poznate države i nekada moćne imperije.

  Međutim posmatrajući proces dolaska do referenduma a posebno period kampanje koji traje već dvije godine  nameću se pitanja kako bi referendum funkcionisao u Republici Srpskoj i kakve sve nedoumice se nameću i na kraju krajeva da li Republika Srpska ima budućnost kao nezavisna država.

  Pitanje disolucije BiH ili samo odvajanja RS je izuzetno osetljivo pitanje, mnogi političari i analitičari tvrde kako ona nije moguća bez krvoprolića i upravo stoga je neophodno da ako ikada dođemo u takvu situaciju da njom rukovodimo  pažljivo i potpuno svesni mogućih loših i dobrih posljedica.

  I zaista takvo osetljivo i izuzetno važno pitanje ne treba potezati olako kako je to dosada bila praksa u BiH, gde se pitanje referenduma poteže sa dnevnopolitičkim ciljevima ili od strane malobrojnih desničarskih organizacija. Pitanje čiji je jedini cilj do sada bilo da raspali nacionalne strasti a ne da se ozbiljno uhvati u koštac sa eventualnim problemima i pitanjima koja se neumitno postavljaju u takvoj situaciji.

  Na taj način se samo pitanje nezavisnosti znatno obezvređuje i sa jedne strane postaje petparačka priča i svakodnevna politikantska tema, dok sa druge strane tako bitna tema može biti “kidnapovana” od strane ultra nacionalista što sa jedne strane otežava dobijanje eventualnog zelenog svetla za referendum i vodi ka referendumu proteklom u najgoroj mogućoj klimi i u tom slučaju potvrđuje teoriju da bi eventualna disolucija BiH predstavljala značajni bezbednosni rizik koji bi se mogao pretvoriti u još jedno krvoproliće.

  Stoga pogledajmo kako su to uradili Britanci i Škoti, kako bi mi u slučaju da dođemo u takvu situaciju mogli da odreagujemo civilizovano, ne ugrožavajući bezbednost i budućnost.

  Sam dolazak do referenduma u slučaju BiH i RS bi bio znatno bolniji proces zahvaljujući nedavnoj istoriji, ali za razliku od primera Škotske u našem slučaju bi se jako teško izbeglo uplitanje međunarodnih faktora koji imaju značajno učešće u BiH preko OHR-a i drugih organa. Čitava ta delikatna ravnoteža bi sam dolazak do referenduma učinila prilično tegobnim putem, koji bi mogao značajno da pogorša odnose u regionu ukoliko se svi politički igrači ne bi ponašali odgovorno i ukoliko bi nacionalizam preuzeo barjake u političkom životu. Dovoljan je jedan ambiciozni ludak da stvari krenu jako lošim putem.

  Međutim ono što je najbitnija pouka Škotskog referenduma da je neophodno rešiti enorman broj pitanja koja često ljudima baš i nisu uvek na pameti. Tokom par godina kampanje u Škotskoj impozantan broj pitanja je postavljen a mnoga još uvek nisu razjašnjena, kod nas o velikom broju tih pitanja se i ne razmišlja dok neka nisu primenljiva na slučaj RS. 

  No, pre rešavanja svih tih pitanja, kod nezavisnosti Republike Srpske se nameće jedno znatno bitnije pitanje: "Da li zaista postoji namera za postojanje nezavisne Republike Srpske ili je konačni cilj ujedinjenje sa Srbijom?”.

  Zaista od odgovora na ovo pitanje zavise svi drugi odgovori. Nema sumnje da među onim koji se zalažu za nezavisnost RS postoji značajan broj onih koji to vide samo kao korak do ujedinjenja sa “maticom”. U slučaju da se ostvari ovaj scenario nijedno od pitanja koja bi se postavila u vezi sa nezavisnošću RS suštinski ne bi imalo veliki značaj, pošto bi bili ulaskom u Srbiju rešena i pitanja odnosa sa ostatkom BiH a i pitanja monete, vojske, unutrašnjeg uređenja i sl.

  Ali ovo pitanje nije značajno samo sa tog aspekta, odgovor na ovo pitanje je značajan jer postoji grupa ljudi u koju spadam i ja koja misli da je bolje imati entitet u BiH sa nadležnostima koje taj položaj nosi nego da RS utapajući se u Srbiju izgubi svu autonomiju i privilegije koje ima. Beograd danas ne vodi računa o onim opštinama u Srbiji koje su na rubu sadašnjih granica a o njegovom interesu za Novi Grad npr. nema potrebe ni pričati.

  Dok u BiH politički predstavnici iz RS imaju itekako značajnu moć, politički predstavnici  RS u Srbiji bi bili između marginalnih i apsolutno beznačajnih. Da ne govorimo o verovatno znatno manjoj količini finansijskih sredstava koja bi nam ostajala.

  Takođe samo ujedinjenje nije jednostavan proces, pratile bi ga značajne promene za sve državne sisteme koji bi bili integrisani , što bi ispratilo promene u svim sferama javnog života, (na bolje ili gore) poput zdravstvenog i penzionog osiguranja do plata javnih službenika i plata u državnim firmama koje bi bile integrisane.

  Promene bi bile i na lokalu pošto bi znatan broj opština u RS bio u riziku da izgubi status iste.

   Sa druge strane u slučaju zaista suštinske nezavisnosti, ostaju značajna pitanja vezana za monetu, odnose sa ostatkom BiH. dok sa druge strane mnoga pitanja su već rešena zahvaljujući nadležnostima koja RS već ima, tako da bi to mogla biti znatno jednostavnija tranzicija.

  Na sva ova pitanja mi dan danas nemamo spremne odgovore, a o njima često uopšte ni ne razmišljamo.

  Stoga svi oni koji se zalažu i bore za referendum o nezavisnosti RS bi trebali dobro da pogledaju u primer Škotske i Velike Britanije inače što više, jer upravo je na njima odgovornost da ovako značajnim pitanjem bude rukovođeno na način koji bi umanjio neizvjesnost nakon donošenja eventualne pozitivne odluke i kako bi se sam proces donošenja iste odigrao u demokratskoj atmosferi i kako bi se maksimalno smanjila uloga desničarskih organizacija i kako referendum ne bi vodio ka najgorem od svih scenarija.