уторак, 15. јул 2014.

Odgovor na 15 pitanja upućenih ateistima




  Pre par dana zahvaljujući tekstu na Peščaniku naletjeh na jedan tekst u kome autor sasvim iskreno postavlja petnaest pitanja ateistima.  Mene je zaintrigiralo to što sam video da se mnoga pitanja baziraju na predrasudama prema ateistima, izvorima morala i slično. Stoga sam mislio da  ne bi bilo loše na njih odgovoriti jer predstavljaju pitanja na koja bi bilo dobro da odgovore znaju i oni koji nisu ateisti u cilju bolje komunikacije i razumijevanja i naravno smanjeivanja besmislenih predrasuda. Odgovori su kratki i sažeti  tako da budu što jasniji i razumljiviji ( a i zato što sam bio lijen da dajem duže odgovore na ovakva pitanja)
  
  Pitanja su prevedena sa ruskog a ja sam dao najbolje od sebe da prevod bude što bolji no ubacio sam i original na ruskom i prevod na engleski (google translate) za one koje zanima celi orginalni tekst.

 
1. Šta vi radite kada ste uplašeni? Kada avion pada u vazdušni džep, kada započne artiljerisjka paljba ili kada započne epidemija kolere.. u tim slučajevima ja primanjujem razumne ali u potpunosti nedovoljne mere (vežem pojas, sakrivam se i perem ruke) a posle toga se pomolim. Šta vi ateisti radite?
  Isto što i oni koji nisu ateisti manje molitva. Pokušavamo da uradimo sve da bi smo sprečili neželjeni ishod, u zavisnosti od situacije da skupimo što je moguće više podataka o njoj i na osnovu njih da reagujemo. U slučaju pada aviona pretpostavljam da se svi nadamo međutim molitva izostaje jer smatramo da od nje nema baš nikakave koristi.

2. Vi ne želite besmrtnost? Nadate li se da će te je dostići pragmatičnim metodima kao što su na primer medicinska dostignuća? Ili je želite ali znate da je nedostižna pa stoga ne trošite vreme na nju?
  Pitanje besmrtnosti je jako složeno pitanje, u principu svako bi želo da može da živi što duže no besmrtnost je već jako problematična stvar. Iznenadna „epidemija“ besmrtnosti bi predstavljala izuzetan problem posebno ako pretpostavimo da besmrtnost ne označava samo smrt od starosti već i smrt od bolesti i nesreća.
  Ako besmrtnost ne uključuje i perfektno zdravlje i zaštitu od mogućih povreda korz potpunu regneraciju doživeli bi smo scenarijo iz Torchwood: Miracle Day, što niko imalo inteligentan ne bi želeo (ljude kojisu po vaku cenu živi makar i sa 90% uništenim i deformisanim telima i neizlečivim bolestima koji večno žive u agoniji ukoliko ih žive ne kremiraju). U zavisnosti od scenarija besmrtnost može biti užasna ili dobra stvar.

3. Da li želite da  verujete a ne možete? Da li možete ali ne želite? Da li niti možete niti želite verovati?
  Ljudi mogu da imaju različit odnos prema ovome. Ja lično niti mogu ali niti želim da verujem. Sistem koji predstavlja hrišćanska religija za većinu ateista je jedan verzija nebeske Sverne Koreje u kojoj ljudi predstavljaju igračke viših bića i taj odnos je sjajno objasni Kristofer Hičens:




4. Da li postoji knjiga na osnovu koje vi poredite svoja delovanja i postupke. Ja imam jevanjđelja a šta imate vi? „Gospodara Prstenova“, „Malu Doroti“ „Rat i mir“? „Kapital“?
  Moguće da neko ima neku knjigu ali sigurno je da ne postoji knjiga koju kao merilo uzimaju svi ateisti. Pretpostavljam da mnogi od nas uzimaju kao merila moralnosti „zlatno pravilo“ i pravilo kategoričkog imperativa:
  Zlatno pravilo predstavlja etičko pravilo po kome ne bi trebali činiti drugima ono što ne želimo da neko učini nama a kategorički imperativ glasi: „Postupaj prema onoj maksimi za koju možeš poželjeti da postane оpšti zakon.“
  Još jedan bitna stavka je da mi ateisti na postojeće „svete knjige“ nikako ne gledamo kao na izvor morala, štaviše mi smatramo da mnoge od njih predstavljaju svojevrsne moralne perverzije.

5. Da li postoje sveštenici za koje smatrate da su dobri  ljudi? Patrijar Tihon? Mitropolit Antonij Surožskij? Valentin Feliksovič Vojno-Jaseneckij (Arhiepiskop Luka)? Otac Aleksandr Men?
  Naravno da mogu biti, ja imam poštovanje prema arhebiskupu Dezmondu Tutuu, mi ne smatramo da sveštenici ne mogu biti dobri ljudi, mi smatramo da je to zahvaljujući njihovim moralnim kodeksima odn. „svetim knigama“ za njih jako teško.

6. Dobro, vi ne priznajete postojanje boga, no da li priznajete postojanje drugih nematerijalnih fenomena, koja se ne mogu vedeti, dodirnuti. fenomeni koji imaju ime, istoriju, značenje ali koje niko nije video. Na primer integral. Šta više je potrebno?
  Ateisti  ogromnim delom ne prizanju postojanje fenomena koji se ne mogu dokazati, postojanje integrala se može dokazati tako da naravno da priznajemo postojanje integrala.

7. Kakvo je vaše shvatanje i odnos prema onim umetničkim delima koja su zasnovana na jevanđeljskim pričama?  „Blagoveštenje“ od Leonarda, „Sveta porodica“ od Mikelanđela, „Božićna  zvezda“ Pasternaka , „Sretenje“ Brodskog.
   Isto kao shvatanje prema umetničkim delima antičkih naroda koji su bili mnogobošci, religija i nacionalna pripadnost nisu  nikakva prepreka za ljubitelje umijetnosti bili oni ateisti ili ne.

8. Kako zamišljate sebe posle smrti? Pretvorene u humus? To se dešava sa našim telom no šta će biti sa vašim umom. Po Lavoazije-Lomonosovom zakonu o očuvanju materije i energije um ne može nestati.
  Ne zamišljam sebe kao humus pošto planiram da me kremiraju, no oni koji ne planiraju to će se pretvoriti u humus . Um će nažalost nestati sa telom koliko je do sada poznato um sam po sebi ne predstavlja energiju već je posledica elektične i hemijske energije tako da kada one nestanu nestaje i on. Lavoazijev zakon se baš i ne odnosi na um.

9. Da li ste sposobni da mislite paradoksalno? Da li možete da shvatite da je elekton i čestica i talas?
  Naravno da smo sposobni da mislimo paradoksalno i da shvatimo da je elekton i čestica i talas. Svašta...

10. Ako sutradan nestanu sve religije  i njihove manifestacije da li će te izgubiti nešto?
  Ne ukoliko ne bi sa njima nestala i umjetnička djela koja su povezana sa religijama.

11.  Da li mislite da zlo postoji samo po sebi ili mislite da je to greška bogova?
  Pošto smo ateisti i samim tim ne verujemo u bogove, prilično je sigurna da ne  mislimo da je zlo nastalo greškom bogova (i zar nisu bogovi bezgrešni po religioznim učenjima modernih religija?) stoga zlo nastaje kao rezultat ljudskog delovanja i prirodnih promena i katastrofa.

12. Kako naterate sebe da uradite nešto što morate ali je to jako teško uraditi? Na primer da odete u bolnicu kod mentalno bolesne stare osobe?
  Ako nekom treba sveta knjiga koja će ga plašiti paklom ako ne uradi dobro delo, on nije dobra osoba.  U drugim slučajevima dovoljno je zamisliti rezultate koji bi nastali kao posledica neizvršavanja određenog posla ili zadatka da svako bude dovoljno motivisan.

13. Šta uradite kada učinite loše delo i grize vas krivica?
  Žalimo što smo to uradili i osećamo se krivim,pokušavamo da koliko toliko ispravimo načinjenu štetu i posledice našeg delovanja.

14. kako se borite sa taštinom, ako ne uspevate da se izobrite vaša ostvaranje se  mogu  smatrati ništavnim u odnosu na božija ostvarenja.
  Pa, pošto smatramo da božijih ostvarenja nema mislim da svaki ateista misli da je ostavrio više od zamišljenih božanstava. Borba protiv taštine je laka, uvek ima neko ko je bolji od vas u nečemu a ako nema onda imate svo pravo na istu, no taština donosi sa sobom posledice  i te loše posledice i opadanje društvenih veza su prilično dobar razlog da se taština izbegava.

15. Da li verujete u čuda? Šta je po vašem mišljenju čudo?
  Ne, čuda su po mom mišljenju nadprirodne pojave a kao takve ne mogu se pojaviti u prirodi.

среда, 09. јул 2014.

Opoziciona repriza

  Nakon poraza opozicije na izborima 2010 godine , opozicione partije su imale četiri godine do novih izbora da izvrše analizu rezultata izbora, da naprave plan opozicionog delovanja i da eventualno ujedine svoje snage.

  Nakon četiri godine, relativno uspešnih lokalnih izbora i nekoliko jalovih pokušaja objedinjavanja opozicije, gospoda koja pretenduju da jednog dana vode ovo društvo u  neko (nadamo se bolje) sutra su objavila svoje kandidate i još jednom potvrdila naše sumnje da su oni ili zaista nesposobni koliko se to čini ili da su jako maliciozni i dobro upoznati šta prolazi u ovom društvu.

  Posle četiri godine tokom kojih su imali vremena da osmisle nekoliko različitih programa i  strategija, da pokušaju da pronađu nove snage u strankama, opozicione partije su nam ponudile ništa drugo do isto ono što su nam ponudile pre četiri godine. 

 Svojom reciklažom dobrim delom promašenih i nesupešnih kandidata opozicija nam je ipak poslala par poruka no ovakvim gestovima udarila još jedan klin u kovčeg demokratije u RS. 

  Ova repriza je pokazala da opozicija na ovim izborima neće igrati na kartu svog kvaliteta, stručnosti ili programa. Ovim izborom oni pokazuju da očekuju da njihov uspon na vlast i pobeda na izborima budu rezultat kažnjavanja postojeće vlasti a ne rezultat aktivne podrške za njihove kandidate i programe.

  Nudeći iste one koje smo već jednom odbili ( i nažalost izabrali manje više identične) i to po scenariju koji se na ovim prostorima besomučno odigrava već jako dug niz godina opozicija sa svoje strane čini čin izbora maksimalno besmislenim. Pitanje je kako mogu izbori doneti nešto novo ako u njima već deceniju pa i više učestvuje šačica ljudi od kojih su neki već bili na vlasti pre nego što su morali da podviju rep i pređu u opoziciju? Problem se ne završava samo na kadrovima već i na strankama koje nemaju nikakave značajne programske razlike a i te razlike ako postoje one najvećim dijelom postoje samo na papiru.

  U stvari ova odluka o kandidatima otkriva u stavi zašto je opozicija u RS izuzetno nebitna, a samimtim i izbor velikim delom. Stranke u RS a i u BiH za demokratiju ne mare čak ni u obliku forme i pokazuju apsolutno nepoštovanje prema građanima. Ova odluka pokazuje još jednom  da političke partije predstavljaju alat za ostvarivanje ličnih interesa nekolicine. 

  Nažalost osim takve kakve jeste opozicije u RS značajnijih opozicionih pokreta nema, što nas još jednom dovodi u načelno bezizlaznu situaciju biranja između dva zla. Nažalost eventualna pobeda opozicije u ovakvom stanju vodiće daljem širenju osećanja da su izbori samo još jedna farsa i da su postali beznačajni , time otvarajući nove horizonte u osvajnju i ostajanju na vlasti.

  Malo ko to da sada nije znao, a sada je to postalo potpuno jasno (ako nekada nekome nije bilo) da je opozicija u RS zaista užasan izbor koji je možda bolji od trenutne vlasti.  Na nama je da imamo u vidu, da iako oficijelna opozicija predstavlja bolji izbor od trenutne vlasti ona i dalje predstavlja put kojim mi ne želimo ići.

 Puno sreće će nam trebati, bar do neke nove opozicije.

понедељак, 02. јун 2014.

Da sumiramo utiske

Sređivanje utisaka poslije velikih nesreća je proces koji svakako traje i tako treba da bude, s vremena na vrijeme neki utisci će biti jači a vremenom mijenjaće ih drugi, no javni diskurs je posljednjih dana uspio da potopi ljudsku nesreću i na površinu izbaci dilatntnost i potpun nedostatak kontakta sa realnim svijetom gospode iz političkih elita. Prošlo je dovolljno vremena da sumiramo prve utiske, stoga ovo su moji utisci o poplavama kako u BiH tako i u Srbiji, mnogi od njih neugodni, no za kraj je ostao onaj koji nam vraća vjeru i nadu u ljude.

Uspješno propuštajući trenutke lucidnosti političke i vjerske elite su vješto identifikovale krivce za užas koji nas je zadesio; boga, prajd, bradatu ženu/muškarca u haljini (Končita Vurst je u pitanju, da cijenjeni čitalac ne pomisli da su u pitanju vladike i drugi “oci” u mantijama, oni ne izazivaju poplave već skok cijena luksuznih automobila) te tako uspjeli da prospu cisternu fekalija po žrtvama pretvarajući njihovu i nesreću njihovih porodica u političke i ideološke poene, sve usput pozivajući nas smrtnike i grešne da stanemo uz svoje oce i voljene vođe.

Nivo neodgovornosti i manipulisanja poslije poplava prijeti da pređe nivo vode tokom njih. Srećom neodgovornost, demagogija i manipulisanje ne odnose ljudske žrtve, bar ne direktno.

Da li je više sramotno ili poražavajuće da država koja se nalazi u Evropi u 21. vijeku poput čopora praljudi ili predcivilizacijskog plemena drhti na svaki nagovještaj elementarne nepogode. Plašeći se predcivilizacijski ljudi i oni u osvit iste su vremenskim prilikama davali božanska svojstva i identitete. Danas kao prije nekoliko hiljada godina krivac za sveopštu nesreću su Bog i vodena zmija. Tvrdnje vrhunskog bezobrazluka nastale sa ciljem da se stanovništvo ubijedi u nemogućnost stvaranja iole efikasnog bezbjednosnog sistema i kako bi se istovremeno skinula odgovornost od onih koji su odgovorni za stvaranje i održavanje istih tih sistema.

Mitološka snaga i moć elementarnih nepogoda u BiH i Srbiji 21. vijeka su izgovor (koji neki možda i prihvataju) za apsolutnu nesposobnost i javašluk kako u vođenju organa civilne bezbjednosti, vodoprivrednih preduzeća, anemičnu i zakašnjelu reakciju vlasti potpomognutu lošim komunikacijama i nesposobnošću kadrova.
U nekom normalnom društvu ne može da prođe nekoliko dana od upozorenja RHMZ-a do toga da se upali lampica nekolicini moćnika.

Možda neko nekada shvati da je kasno upozoravanje i objašnjavanje životne opasnosti atak na sam ljudski život.

Možda neko nekada shvati da nije dovoljno dići uzbunu i dati znak za evakuaciju već da treba imati spreman plan šta poslije, plan gdje smestiti evakuisane, kojim putevima se evakuisati, da treba imati spremljenu materijalnu pomoć ili makar osnovne uslove za one koji su evakuisani.

Možda neko nekad shvati da kada spasavanje počne tada je za mnoge kasno, možda ne za spašavanje života ali za ono što su ljudi stvarali i za šta su se borili tokom života.

Možda mi shvatimo da nismo bili spremni ni malo i da smo se organizaciono ponijeli kao predcivilizacijsko pleme stihija je naišla iznenadivši nas a mi nismo imali nikakav plan da se od nje zaštitimo.

Neko za to mora odgovarati, no pošto su naši političari opštepoznati u svijetu a i šire kao jako odgovorne i moralne osobe za to se očigledno ne moramo brinuti.

Drugi i na sebi svojstven način užasniji i moralno bijedniji utisak su ostavili oni koji su pokušali manje ili više da iskorite ljudsku nesreću i žrtve da bi učvrstili svoje položaje u društvu ili steki profit nesrećom.
Ovog puta pionirski poduhvat preduzelo je udruženje ljubitelja luksuza koje takođe obuhvata i arhijereje SPC koji su skladno našem predcivilizacijskom odnosu prema stihijama odlučili da organizuju moleban za prestanak padavina a usput odlučili da puste malo oduška mržnji.

I tako saznadosmo iz njihovih asketskih usta da je milosrdni Bog odlučio da nas podsjeti usmrćivanjem nekoliko desetina ljudi u uništavanjem još nekoliko hiljada života njemu jako stalo da u ovom univerzumu ova vrsta sisara nikako ne smije da pokazuje ljubav prema osobi istog pola. Ergo, LGBT populacija je kriva za cjelokupnu našu nesreću. Ono što ja ne znam kako osoba koja je to izjavila nije poslata “među četiri zida” ne svoja, već zatvorska.

Nije ni vlada Srbije mnogo kaskala za istom, poslije takmičenja čijih je predaka više ubijeno prešli smo u takmičenje u tome čija je nesreća veća. No to nije slučajno, već nažalost izuzetno sračunato.
Brojke su hladne, one omogućuju razumno sagledavanje posljedica i problema a samim tim omogućavaju i racionalan pristup problemu i njegovim uzrocima. Racionalno pristupanje uzrocima je nešto čega se vlasti plaše jer ako budemo racionalno sagledavali problem shvatićemo ulogu i veličinu njihove nesposobnosti i (ne)odgovornosti.

Stoga se brojke izbjegavaju i insistira se na ličnim utisima i plimi osjećanja, zahvaljući širenju ličnih utisaka, svjedočenja koja su sa osnovom strašna ili srcecijepajuća takođe se maskira veličina problema omogućujući da on izgleda veći nego što jeste a i hrane se emocije stanovništva umjesto racio i tako polave mogu lakše da budu “biblijskih razmjera” i “hiljadugodišnje” kada svi dijelimo osjećanja straha i nesigurnosti pred stihijom lako je manipulisati razmjerama onoga što je moglo biti učinjeno da bi se ta stihija kanalisala i da bi se njen rušilački efekat unekoliko smanjio.

Zahvaljujući hranjenju emocija umjesto racia Vučić može da govori o desetostruko većoj šteti u Srbiji nego u okolnim državam iako je ona znatno manja čak i od one nastale u BiH.

Omogućujući da putem emocija i ličnih utisaka stihija dobije mitske razmjere stvara se klima u kojoj vlasi ne bi trebali da se dosjete da su mnoga od tih plavnih područja plavljena svakih nekoliko godina u sličnim razmjerama mada ne odjednom i da se decenijama nije uradilo ništa na tome. Cilj ostaje isti: ubijediti narod da su te “biblijske” polave bile apsolutno nezaustavljive i nepredvidljive.

Utisak treći koji je djelimično i utisak drugi je da iako neke “novine” imaju pravo da šire paniku objavljujući o potopu, i plutajućim tijelima bez imalo sankcija a premijer vlade Srbije možda da guta knedle, uzdiše i govori grobnim glasom šireći paniku preko malih ekrana. Međutim sve to je nekako krivično djelo ako tri osobe sa društvenih mreža rašire neke druge informacije. Lijepo je bilo vidjeti kako je perjanica cenzure sa kraja devedestih uspješno otkriva svoje lice dok su nestajali, tekstovi i blogovi.
Bile je pomalo tužno gledati kako neko ko treba da bude prvi među jednakima poput učiteljice naređuje svojim ministrima (ljudima od integriteta koje je on lično birao po tom kriterijumu) šta i kako treba da rade i kako su ne samo vlasti u RS i Srbiji nego i nesretne opozicije pokušavale ući u kadar i ukrasti koji politički poen na ljudskoj nesreći.

No ipak imamo jedan veliki plus, možda dugoročno on neće biti tako važan no možemo da se nadamo da hoće, a to je da smo pokazali mi obični građani uprkos vlastima (a ne stajući uz njih) možemo pomoći jedni drugima i da to želimo da uradimo, da humanost, solidarnost i empatija ne poznaju granice. Mi za sada možemo sa punim pravom da budemo ponosni na sebe, ali da bi naša svakodnevnica obilovala time moramo da se potrudimo. Da podjela na “nas” i “njih” ne treba da bude nacionalna već na “nas” humane i “njih” politikante i manipulatore.

objavljeno na frontal.ba