среда, 13. фебруар 2013.

Zadužbinarstvo u Republici Srpskoj i drugi vicevi

tekst objavljen na frontal.ba

 Naleteh tako na internetu, (preporukom nekog internet prijatelja) na zanimljiv članak sa temom odsustva empatije u našem društvu u globalu, no onaj deo koji me je zaintrigirao odnosio se na nedstatak zadužbinarstva u modernom srpskom društvu, vajkajući se i pozivajući na neka sretnija vremena iz naše istorije, vremena kad su moćnici i bogataši davali nešto nazad svom narodu.

  Gde se, molim lepo, izgubiše svi ti, nama preko neophodni ljudi?

  Gde je kralj Milutin, čovijek koji je ratovao protiv svog rođenog brata, koji je odveo u slepoj borbi za vlast verovatno hiljade ljudi u smrt?!

  Njegovih četrdeset manastira i crkava i njegovo mecenstvo nije za pobudu imalo svekoliku brigu za narod srpski, za njegove bedne sluge, kmetove, polurobove... u to vreme se nije čestito znalo ni za pojam nacije a kamoli da je postojala biga za nacionalnu kulturu i prosvećivanje naroda, a ako je neko i imao takve ideje taj uglavnom nije bio vladajući u Srbiji (kao jel'te, što je i danas slučaj).

  Nije ovo haranga protiv njegove velike zadužbine, koja je svakako dragulj u kruni naše kulture, nije ovo ni neka haranga na ličnost ovog svetca, ovo je podloga za harangu na krda, čopore ili u šta se već udružuju gmazovi današnjeg vrijemena.

  Neke su veličanstvene zaostavštine nastale iz interesa, Milutinova kao izraz pokazvanja njegove vladarske veličine i veštine, zadobijanje poverenja vjekovnog osolonca našeg naroda - crkve i na kraju krajeva kao sredstvo pokazivanja podanicima njegove velčine i snage. Kao izraz njegove sklonosti ka umetnosti u krajnjem slučaju.

   I pored svih okolnosti njegovo zadužbinarstvo je veliki dopinos narodu koji možda on nije ni poznavao. Vredno je.

 U početku novostvorene srpske države, mnogi ljudi koji su se obogatili bili su „ljudi iz naroda”. Osobe koje su nosile sa sobom duh naroda u kom su nastale. Mnogi od njih su željeli da Srbija u novostvorenoj slobodi dosegne neke vrhove, htjeli su pomoći narodu kom su pripadali.

  Podizali su škole, univerzitete... pomagali jer su želeli da svom narodu vrate jedan deo onoga što su stvorili, željeli su da ostanu upamćeni kao dobrotvori.

 A gde smo mi u ovom novostvorenom srpskom entitetu?

  Naša „elita”, ona koja bi trebala da sadrži dobrotvore, nije nastala kao rezultat teškog i napornog rada, njihovo bogatstvo nije nastalo radom već prevarom i mahinacijama, oni nisu obični ljudi naše sredine.

  Naša „elita” je gomila lešinara, bezobzirnih kriminalaca koji su se do onoga do čega su se dočepali došli na najbestidnije, najogavnije načine.

Naši bogataši, ljudi na uglednim i moćnim mestima su krvožedne pijavice, ratni profiteri. Ljudi koji su izbeglicama prodavali flašu vode po trostrukoj a onima koji su ostali žito po desetostrukoj ceni.

  To je ona grupacija koja se „snašla”.

  Takođe oni su šampioni u poltronstvu, kičmenjaci bez kičme, bagra bez mišljenja i morala... Mi pričamo o ljudima koji su bili spremni na nemala zla da bi se dočepali pozicije, oni koji su spremni i dan danas da vladaju uz pomoć straha i nisu ni zašta drugo.

  Gomila nesposobnjakovića koja i dan danas živi od našeg straha, od naše bedne borbe za egzistenciju. Gomila, spremna da odvuče narod u najdublju provaliju zarad "trideset srebrnjaka".

Ti profili su na mestu onih koji su nekada davno bili zadužbinari.

  Da, zadužbinarstvo u Republici Srpskoj...

i drugi vicevi.

среда, 06. фебруар 2013.

Vrli mladi svijet

objavljeno na frontal.ba 06.02.2023.

Ta promjena o kojoj pričate, ona koju bi trebalo da donesu neke nove generacije, neki novi i mladi ljudi. E, nju možete po svemu sudeći da okačite mačku o rep.

  Zadnjih decenija, od kad je sve otišlo niz jako strmu nizbrdicu i od kada su na neki način mnogi koji su željeli nešto bolje najzad shvatili da od tog bolje sa današnjim mentaltetom društva neće biti jedno malo duže vrijeme, ti isti su se okrenuli mladima. Tako smo došli valjda do neke vrste utjehe, nekog odbrambenog mehanizma koji se izgleda sastoji u ideji da će mladi (koji su za divno čudo u tom kontekstu pametnije nego što ih predstavljaju van tog konteksta) biti ti koji će podmentnuti leđa i naći ingeniozni način da zaustave naša kola koja jure ka sunovratu.

  Valjda je i to deo mentaliteta naroda, jer iskreno ovo u prevodu zvuči otprilike. "Znate šta deco, mi jesmo bacili mast u propast, ali vi ste ti koji ste pametni, vi će te nas izvaditi iz problema u koji smo vas uvalili."

   Kao i uvek kod nas neko četvrti treba da reši problem.

  No, na kraju krajeva to i nije ništa neobičbno, uvek se polagalo u mladost i novu energiju koja dolazi i koja bi trebala doneti i nova rešenja za stare probleme, i zaista to je način na koji društvo u globalu funkcioniše i čemu je normalno nadati se i očekivati.

 No, statistika je prilično surova ponekad i u ovom slučaju baš nam i ne ide na ruku.

  Rječ je o istraživanju koje je sprovedeno među studentima na Banjalučkom univerzitetu i koje je pored većeg broja zanimljivih podataka iznelo i podatke vezane za popularnost nekolicine popularnih osoba (aj' da ih tako nazovemo iako nisu oni svi zajedno za pola osobe) iz političkog miljea RS. Prema datom istraživanju o predsedniku naše idiotokratske države (entiteta) Mloradu Dodiku pozitivno mišljenje ima oko 37% studenata, negativno oko 35% i čak 27% koji nemaju nikakvo mišljenje (kako su uspjeli da nemaju mišljenje o osobi koja indirektno značajno upravlja njihovim životima ostaće nam nepoznanica).

  Eto dragi moji, ta nada koju polažete u mlade intelektualce baš se i nije proslavila... to valjda govori o kvalitetu budućih "intelektualaca".

  Za mene je porazna činjenica da taj budući nominalno najobrazovaniji deo našeg društva, da oni koji treba da iznesu isto daju u neku ruku prolaznu ocenu jednom hajdučkom vođenju entiteta, doduše reći da je RS postala hajdučija je uvreda za veliki broj ljudi koji su se borili za slobodu, jer ova izložba grabežljivaca pokušava upravo suprotno.

  Porazno je da osoba koja ne poštuje čak ni osnovne manire lijepog ponašanja može da ima pozitivnu ocenu od bilo koga ko sebe želi da smatra obrazovanom osobom, intelektualcem.

  Zar je moguće da smo kao drštvo na tako niske grane spali?

  Zar ovo treba da bude naša nada u promjenu?

  Jer ovo je Frankenštaj koji nam zaista može doći glave, jer ovo je pokazatelj potpunog raspada sistema vrijednosti kom bi trebalo da bude podučavana ta spasonosna omladina. Ovo je rezultat jednog društva u kome niko nije svjestan koliko smo jadni, i u kome je i dan danas prioritet čak i za neke buduće intelektualce šuplja i maksimalno zloupotebljena priča o ugroženosti RS, nacije, čega god. Priča koja je omogućila najvećem šljamu da se izdigne sa dna, i koji preti da postane nešto što je normalno za naše društvo i da postane uzor nekim budućim generacijama.

  Ovo je trijumf beskrupuloznosti i amoralnosti nad nama... ovo je u neku ruku smanjivanje ionako već smanjene nade da postoji neko ili nešto što može da donese preko potrebnu promjenu.

  Da, neko će reći da je razlika između onih sa negativnim i onih sa pozitivnim mala, no ona nije trebala biti nikakva, trebala je biti suprotna. Jer zaista ako ovo čudo u kome živimo ima više pobornika nego protivnika među madim i obrazovanim, ja se bojim da mislim kakava je među ostalim... kakva je kod prosječnih stanovnika RS.

  Što se tiče mladih i promjena koje bi oni donijeli... Pa, eto okačite to mačku o rep, i nadajte se da je to na neko kraće vrijeme.