четвртак, 02. мај 2013.

Прича о култури


Проучавање и писање о култури увек представља племенит позив. Култура је мрежа која повезује све јединке људске врсте и као таква представља огромно пространство чији делови иако су често истражени због своје природе могу се свакоме обратити на нов и непоновљив начин.
Значај културе приликом развоја људског друштва је немерљив. Развојем културе и умјетности унутар ње, људи су били у могућности како да спознају свијет око себе као примарни циљ културе тако и да завири у дубине саме људскости.
Познавање свијета у коме су живели и познавање људске врсте и људског друштва довело је до преко потребних корака које је човјечанство направило на свом путу ка бољем.
Познавање људи и њихових осећања довело је постепено и доводи то развијања идеје о слободи, како о слободи појединца од друштва но тако и слободи човека од материјалног свијета за који је везан. Покушавајући да ослободи свој дух, да постане једно са њим и да њиме обухвати све оно што је чулима могао да осјети човјк је развио и умјетност као виши облик комуникације како са универзумом тако и самим собом.
Проучавање историје културе и историје умјетности и представља наш покушај разумјевања тих веза које у умјетници вјековима па чак и миленијумима прије нас стварали са космосом стварајући дјела непролазне духовне и естетске вриједности. Проучавајући културу пратимо развој људске идеје о духовности о љепоти и правим потребама човјека.
Култура нам прича о првобитним људима и њиховом страху од природе, њиховој немоћи да се супротставе снази стихија које је пред њихс природа испставила. Прича нам како схватајући своју зависност од природе они неразумјевајући њену природу падају пред њом ничице и стварају прва умјетничка дјела не би ли успоставили контакт са њеним стихијама и не би ли их умилостивили.
Прича о култури је и прича о напретку и о томе како се човјек ухватио у коштац са природом и евентуално је подредио својој вољи (или он то опет живи у илузији?) и како је духовно надрастао свијет првобитних људи. Стари примитивни страхови су нестали и уступили су мјесто новом страху и новом идеалу - човјеку. И човјек постао највећа мистерија за себе, загонетка коју вијекловима најбрилијантнији међу нама покушавају да одгонетну. Покушавају да га ухвате у игри и у покрету. Покушавају да разумеју његов однос са природом и његов однос са његовим унутрашњим свијетом.
Нова инспирација је постао човјек и нова естетика се оријентисала према њему, све док пред нас није изронило оно што нас је пратило све ове миленијуме и омогућило нам да стигнемо до врхова на којима се налазимо данас. Нова инспирација је имагинација и апстрактно, настављајући удаљавање човјека од матријалног. Првобитни педмет културе је била материја и наш страх и зависност од ње, затим наша духовност заробљена у материји док ето нисмо стигли у сфере где духовност постоји само као цауса суи. Од умјетности и културе за масе и средства за објшњавање материје прешли смо пут на коме умјетност се ствара као насушна потреба ствараоц да самом себи приближи свој унутрашњи свијет.
Но култура и нпаредак немогу никад напред без осврта назад, напредак се неможе постићи заборављаући старо и колико год будућност била само одсјај у оку појединца мораћемо се загледати шта је то што су стварали наши предходници и шта су нам оставили да би смо знали шта треба надоградити, срушити и у чему наћи одговоре на основна питања прије него што поставимо нова.