Ko rizikuje ne dobija - zašto SNS može lako biti najveći gubitnik izbora

Iako se hvalim ovog meseca da jako uspešno izbegavam politički marketing, niako ne mogu reći da ovo nije bila zanimljiva trka i da je nisam pratio. Pratio sam je tiho iz prikrajka iznenadivši sebe što nisam napisao nijedan članak na temu, ovog meseca prepunog kofi sa pomijama koju su pred nas velikodušno podnosili.

Takođe sam hteo da tekst koji napišem bude oslobođen strasti i navijanja, što posmatrajući tu gungulu i nije teško palo, tako se rodila ova “analiza”, njen cilj bi eventualno mogao biti taj da pomogne nekome da odluči koga bi bilo najpogodnije kazniti na ovim izborima jer čisto sumnjam da je neko preterano oduševljen “ljubičicama” koje su u ponudi. Naravno u tome neće uspeti :)

sad malo ozbiljnije:

Poredak je napravljen po mom mišljenju koliko ko rizika nosi sa sobom.

Srpska Napredna Stranka

Stranka koja ulazi sa izuzetno visokim ulogom, ulog koji nosi uz sebe veliki rizik. Po njima kasno su počeli sa kampanjom zbog nedostatka novca, ali realno gledano SNS je u kampanji za vlast i predugo: negde još od kad su se odvojili od radikala. Problem koji SNS ima je problem samo jednog realnog aduta i problem šizofrenog biračkog tela koje poseduju. Glavna sila okupljanja masa oko SNS-a je to što oni izgledaju kao jedina alternativa vladajućoj strukturi koja ima šansu da je smeni, zbog toga se oko nje okupljaju mnogi oni koji nisu njihovi veliki ljubitelji. Takvi glasači su problem jer u slučaju u kom SNS ne uspe da ostvari zacrtani uspeh ili i druge stranke pokazu zube na ovim izborima oni mogu lako okrenuti leđa SNS-u.

Problem šizofrenosti glasača je nastao kao raskorak sa željama i pogledima njihovih birača i stava stranke po nekim pitanjima, pre svega pitanja EU. Zvanična doktrina stranke je ulazak u EU još malo pa po svaku cenu, a birači SNS-a su kako god vi obrnuli ipak bivši glasovi SRS-a za koje je teško poverovati da su preko noći promenili mišljenje o EU, uostalom kako to da je broj birača koji su protiv EU daleko veći od podrške strnaka koje otvoreno zagovaraju prekid integracionog procesa – kriju se u SNS-u. I Ti birači mogu jako lagano da okrenu leđa SNS-u u slučaju ne baš sjajnog izbornog rezultata a i u slučaju nastavka integracionog procesa.

Problem je što SNS izgleda da nema jaku bazu tvrdokornih pristalica, njihovo biračko telao je u neku ruku razočarano biračko telo drugih stranaka, uostalom ne pozivaju oni slučajno da se ne glasa za “male” partije. Ne laje kuca sela radi već sebe radi.

Tako da budućnost SNS-a u slucaju slabog rezultata neizgleda mnogo svetlo.

Demokratska Stranka

Sa velikim ulogom u trku ulazi i DS. Najviše što oni mogu da izgube je vlast, nije malo ali iskreno mnogo više od toga ne. Noseći na sebi teret jedne prilično neuspešne vlade i iznenađujuće kooperacije sa bivšim velikim rivalom SPS-om izgubili su dosta pristalica i nemaju sansu da ponove rezultat ZES-a. Kampanja koju vode iako profesionalno vođena i uz pomoću medijskih magnata koji su članovi njihove stranke i odlične medijske pokrivenosti ipak pokazuje znake panike.

U početku smirena kampanja fokusirana na Tadića i Đilasa ubrzo (verovatno zbog informacija sa terena) izmiče kontroli, prvi znaci panike videli su se u ponovnom plašenju biračima i predviđanja ratova i devedesetih u slučaju dolaska SNS-a na vlast, a ubrzo zatim i milionska negativna kampanja.

No šta u slučaju poraza može da zadesi stranku? Za razliku od SNS-a, DS ima formiranu biračku bazu koja neće odustati od te opcije lako, a posebno neće preći u tabor koji predstavlja SNS, eventualni odlivi mogu se odigrati prema LDP-u, ali DS ima razvijenu stranačku strukturu i uz eventualne promene u vrhu stranke vrlo brzo može se vratiti u veliku igru. Najveća opasnost po njih bi mogla biti unutarstranačka borba za vlast u slučaju jako lošeg rezultata Borisa Tadića na republičkom nivou a veoma dobrih rezultata Pajtićeve i Đilasove kampanje.

Ujedinjeni Regioni Srbije

Šta god mislili o Mlađanu Dinkiću, morate priznati da je političar sa velikim P. Pragmatično delovanje i pokušaj resetovanja G17+ ima dobre šanse da upali. Kampanja koju je radio URS bila je skoro bez mane, uz LDP internet kampanja daleko najbolja od svih viđenih na ovim izborima. Njegov glavni adut su popularni lokalni političari poput Veroljuba Stevanovića i Maje Gojković. Ipak njegove brige su vezane za cenzus, i pored otklona od imidža G17+-a podržavanja nestranačkih ličnosti poput Stankovića ljudi teško zaboravljaju “(ne)dela” koja je počinio. U slučaju fijaska? Glavni problem mogu biti i partneri koji mogu potražiti bolju priliku ili u slučaju njihovog dobrog rezultata delovati po receptu za DS, ako se to ne dogodi URS ne može ostati nerelevantan, ono gde je URS najjači su ključne tačke – veliki urbani centri Srbije.

Dveri

Desnica Srbije je ovog proleća uzavrela, od dva ustoličena igrača jedan je smrtno ranjen, a drugi iako polako pronalazi sebe još uvek nije u punoj snazi. Ovog proleća dobili su ozbiljnog takmaca, takmaca koji je sve ono što oni nisu uspeli da budu. Dolaze bez političkih mrlja (osim klerofašizma koji im pripisuju), spremni da ospu paljbu po svima. Što se desnice tiče kreću iz ubedljivo najugodnije pozicije, njihova meta su oni razočarani a to je more puno ribe. Sve izgleda idilično za ovaj pokret, osim što može na sebe da okrene dvije ranjene zveri.

Oni ne moraju da pređu cenzus da bi bili relevanti i sa 4% oni bi bili na velikom dobitku, pokazali bi da nisu marginalni i da na njih treba računati u budućnosti, no u tom grmu leži zec.

U slučaju jakog rezultata a ne prolaska cenzusa DSS i SRS će sa pravom imati da budu besni jer ti glasovi su glasovi otkinuti od njih a koji će zavrsiti protraćeni. Setite se hrvatskih izbora gde se zbog razjedinjenosti desnice u Saboru našao svega jedan zastupnik koji je zastupao ideju koja je dobila mnogo više glasova, a na referendumu po pitanju ulaska u EU samo taj jedan poslanik je zastupao preko 35% birača.

Srpska Radikalna Stranka

Radikali, smrtno ranjeni možda biju i odsudnu bitku, iako im se meši prelazak preko cenzusa njihova bitka se bije na polju relevantnosti na desnoj poziciji u Srbiji. Staranka koja je do prije par godina suvereno vladala tim terenom, nalazi se u nezavidnoj poziciji. Iako može da se osloni na jako monolitno biračko teloučinila je na ovim izborim sebi najveću mogući magareću uslugu i umesto Aleksandra Martinovića kao najtalentovanijeg mladog radikalskog političara kandidovala gospođu Šešelj. Gospođa Šešelj nije sama po sebi problem, problem s kojim se susrela ova stranka je problem integritea ljudi koji je vode. Postavlja se pitanje da li su čelnici radikala marionete Vojislava Šešelja jer teško je objasniti kako su tu knedlu mogli progutati iskusni vukovi poput Krasića, Nataše Jovanović i Gordane Pop-Lazić. Sa teretom ovog autogola stranka izlazi na ovogodišnje izbore. U slučaju lošeg rezultata, možda se ponovo pokaže da njihovo biračko telo nije monolitno kao što se misli i da će se preliti u Dveri i DSS, ukolko ne budu spremni da drastično promešaju karte, njihov povratak bi bio prilično bezizgledan.

Demokratska Stranka Srbije

Manje više problemi koji mogu zadesiti njihove konzervativne “saborce” isti ti problemi mogu zadesiti i DSS samo što su manje mogući. Ove godine kampanja DSS je počela da pokazuje znake nekdašnje kreativnosti (setite se slogana “Zreloje!” ) sa najupadljivijim i po nekim najkreativnijim sloganom, sloganom za gradske izbore u Beogradu: Različak – jer nisu svi isti, da li će treća biljka biti i treća sreća za DSS videćemo. Uz dobru kampanju ova strnka može postići dobar rezultat, a izgleda da su na dobrom tragu. U sluačju neuspeha, nije za očekivati velike turbulencije u stranci, ako Vojislav Koštunica napusti stranku ova strnaka ima možda i bolju zamenu u vidu mladog i agilnog Popovića, i uz veću agresivnost (koju mnogi traže od njih) lako mogu da se vrate na staze stare slave.

Socijalstička Partija Srbije

Najpoželjnija udavača prošlih izbora ima isti cilj mada pokušavaju da pokažu da mogu više. Dačić je podigao stranku iz mrtvih i želi da taj imidž iskoristi i na ovim izborima. SPS je udario na sve strane svojom kampanjom, pozivao je sentimente na Josipa Broza Tita a s adruge strane je pokazivao sebe kao zaštitnika nacionalnih izbora. Teško da išta može poći naopako za njih.

Liberalno Demokratska Partija

Popout SPS-a LDP ne bi treba da ima poteškoće, njihovi birači progutali su saradnju sa SPO-om i uz njih nemaju problem sa cenzusom. Uz to oni su bili i kolektor koji je sakupljao one razočarane u DS. Teško da mogu da razočaraju na ovim izborima a i da se to desi nebi bilo nekih posebno velikih problema, Jovanović vodi stranku čvrstom “boljševičkom” rukom, mada uvek možeda im se u tom slučaju desi neki PREOKRET, neki poput mnogih koje je imao Vuk Drašković.