среда, 18. септембар 2013.

Dobrodošli u Afriku ( i kratka priča o Parazitima i Ludim naučnicima)



Red bi bio da priznam da bih jednog dana, negde u daljoj ili bližoj budućnosti bio izuzetno zadovoljan kada bih uspeo da otputujem u Afrikum posebno negde u okolinu Serengetija, nije loš ni sever Afrike pogotovo očuvaniji centri arapske kulture iz perioda od 8. do 11. vijeka, da ne pominjemo centre antičkih kultura. Naravno uz vakcine protiv virusa i lekove protiv parazita.

Moram reći da sam se iznenadio kada sam vraćajući se iz Beograda u Zvornik shvatio da sam došao u Afriku. Bolje rečeno razočarao. Nigde nizova nepreglednih dina, ni bujnog života tropskih šuma, doduše uz obalu Drine je svakako bilo nekoliko vrsnih primera arhitektonskog neukusa i nekoliko kapitalnih deponija smeća.

Moramo se pohvaliti da nam ne manjka  ni plemenskih podela ni slepog slušanja šamana. Heh, koga briga za milenijume evolucije ljudske svesti, mi ćemo našu da skučimo što više (valjda da je bolje uhvatimo da nam i to malo što imamo ne pobegne).

Saterani mudrim vođstvom i velikim pothvatima očuvanja tora u stanje večitog straha za opstanak kao i sramotom koja proizilazi iz nemaštine i  svesti o ličnom neuspehu, ovo ljudi što još nije uspelo da pobegne iz pakla nema snage da se suprotstavi ucenjivačima u belim mantilima, za šalterma, u kancelarijama i političarima pod šatrama.

Nisamo mi toliko slabi koliko smo svesni. Svest o besmislenosti ustrajanja protiv ucenjivača je kod nas temeljito razvijana kroz dug niz vekova. Od vremena kad smo bili stoka fedudalcima našeg porekla, bitisanja pod korumpiranim imperijama sve do današnjice ogrezle u haosu. Svesni da bi izgubili ono malo dragocenog vremena i razuma vodeći bitke sa vetrenjačama. Bitke u kojima se malo dobija a porazi su česti isa velikim posledicama.

Jer koja je alternativa onima kojima treba lečenje a ucenjeni su da bi ga dobili, da rizikuju zdravlje, bolest koja bi dovela do gubitka izvora prihoda? Naravno da nemogu. Nije baš pametno biti uzbunjivač u današnjem društvu.

Ako postoji neki entitet, entitet koji bi nas posmatroa kroz eone, mogao bi da umre od smeha našoj gluposti i kratkovidosti. 

Jer ti ucenjivači nisu ništa drugo do paraziti, mala (u našem slučaju velika) grupa bedih bića koja se hrane na račun zdravih.

Nije ni toliko strašno imati parazite, mogu se izlečiti. Zdrav domaćin može da podense parazite uz lečenje. Uz lečenje može i da ih izbaci. no neko mora da ga leči, on mora nekome da se obrati.

Mi kao domaćin nismo jaki. Nažalost kada bi neko pogledao sa strane video bi jednu žalosna kreaturu na samrtničkom krevetu. Frankeštaj biće, pačvork nekoliko identita, želja, stremaljenja. Organa koji odbacuju jedni druge u konstantnoj agoniji i međusobnoj borbi, i u tom pačvorku hiljade i hiljade malenih čudovišta se hrane nama.

Doktori postoje, mi smo ih čak i zvali nekada davno. Dolazili su ali nisu pomogli, mi nismo bili pacijent, nismo bili u bolnici. Naši doktori su bili ludi naučnici željni slave i moći. Mi smo samo hrana za njihova čudovišta i oni su pomagali njima.

Paraziti su nažalost zaboravili da toliko parazita na na tako slabom domaćinu vodi samo jednom, vodi smrti domaćina, a sa njom umire i parazit.

Doduše nije baš utešna pomisao da smo mi domaćin, domaćin mora da umre, neki paraziti prežive...


Нема коментара:

Постави коментар