недеља, 19. јун 2016.

Resursi i predsednički izbori 2017.

Agencija za borbu protiv korupcije je objavila izveštaje o troškovima kampanja tokom prethodnih izbora i rezultati su zabrinjavajući po opozicione stranke.

Na stranu potpuna dominacija vladajuće koalicije a posebno SNS-a u onome što u američkoj predsedničkoj kampanji zovu „earned media“ - medijski prostor koji nije rezultat političkog marketinga per se već delatnosti kandidata i njegovoj sposobnosti da kontroliše medijski narativ. Mada je kod nas razlog dominacije vladajuće koalicije u ovom segmentu drugačije prirode.

Vladajuća koalicija očigledno ima znatno veće materijalne resurse od opozicije ukupno, a po kolonama da i ne pričamo.

Doduše za opoziciju je povoljno to što dve liste tj, tri stranke sada mogu da računaju na veće prihode nakon ulaska u parlament. No rezultati su poražavajući imajući u vidu izbore za predsednika 2017.
Ako nije bilo jasno ranije danas je očigledno da niti jedna opoziciona stranka ili koalicija nemaju resurse da pokrenu kampanju za predsedničke izbore koja može ni iz blizine parirati mašineriji i resursima SNS-a.

Budžet SNS-a je bio 8 puta veći od budžeta DS-a , 12 puta veći od budžeta koalicije Dveri-DSS i 20 puta veći od budžeta pokreta Dosta je bilo.


troškovi
glasova
RSD po glasu
SNS - SDPS - PUPS …
771,488,489
1,823,147
423.16
SPS - JS
359,377,432
413,770
868.54
SRS
114,379,811
306,052
373.73
DJB
37,177,860
227,626
163.33
DS - NOVA ...
92,109,792
227,589
404.72
Dveri-DSS
65,483,040
190,530
343.68
SDS-LDP-LSV
82,813,482
189,564
437.86

Novac ne odlučuje izbore sam po sebi, kampanja koja ima više resursa ne mora neminovno pobediti međutim to važi onda kada i manja kampanja ima dovoljno resursa da može da proširi svoju poruku biračima. Nakon toga, razlika koju novac pravi se znatno smanjuje.

Međutim očigledno je da samostalno niti jedan opozicioni blok ili stranka nemaju nikakve šanse da pariraju na takvom nivou SNS-u ukoliko ni budu pokazali ozbiljno interesovanje za predsedničke izbore.

Stoga opozicija ima 2 scenarija pred ove izbore.

Prvi je da imamo reprizu parlamentarnih izbora, gde će opozicija imati svoju posebnu trku u borbi za to koja stranka/koalicija/pokret predstavljaju najjaču opozicionu snagu kako bi možda imali osnov da primoraju ostatak opozicije da ih prati  objedini se oko njih u sledećem ciklusu. Ili da jednostavno potopi protivničku opozicionu kampanju i stranku u ne relevantnost.

Ako krenu tim scenariom šansa da opozicija pobedi na predsedničkim izborima je skoro pa beznačajna.

Druga je svojevrsno objedinjavanje opozicije iza nestranačkog ili nezavisnog kandidata. Nije za očekivati i da se konzervativni i liberalni blok ujedine ali zajedničkim resursima stranaka jednog od tih blokova bi se ipak koliko toliko moglo parirati mašineriji SNS-a.

Ako prođe taj kandidat u drugi krug sve je moguće i zavisi od snage kandidata kog podrži SNS.
Međutim tu se postavlja problem toksičnih brendova određenih opozicionih stranaka i njihovih lidera. Da bi ovakva strategija bila uspešna stranke i njihovi predsednici bi morali da pređu na zadnje sedište i da se ne ističu preterano u kampanji.

Ovakva kampanja bi mogla iskoristiti sa jedne strane infrastrukturu koju poseduje prije svega DS sa marketinškom sposobnošću DJB.

Uz kandidata koji nema repove na koje SNS – može nagaziti ovakav kandidat i kampanja bi mogli da igraju na kartu jednostavnog izbora. Posebno ako Nikolića podrži SNS.

Ima tu još jedna stavka.

Ni konzervativni i  liberalni opozicioni blok nisu uspeli da od 2012. do 2016. privuku nove birače u iole značajnijem broju. Jedino je pokret DJB pokazao znake ozbiljnijeg rasta ali utisak je da je značajan deo tog rasta u stvari prelaženje glasača različitih ex-DS stranaka u njihov tabor.

U stvari DJB je jedini kome nezavisan izlazak na predsedničke izbore može koristiti ukoliko ostatak opozicije ne iznenadi kvalitetnim kandidatom.

Uz obimnije resurse nakon ulaska u parlament oni svakako mogu proširiti do sada prilično efikasnu i pametno vođenu marketinšku kampanju i verovatno se nametnuti kao najznačajnija snaga liberalnog dela opozicije. Postavlja se pitanje koliko to svima nama ostalim može pomoći ako opozicija izgubi predsedničke izbore 2017.

Ja imam na umu kandidata oko koga birači ovih stranaka mogli da se slože bez značajne negativne sinergije.


Videćemo da li su i oni sposobni da dođu do sličnog zaključka, ako ništa drugo valjda će ih pitanje resursa naterati da porazmisle o tome.

Нема коментара:

Постави коментар