субота, 17. јануар 2015.

Religija i sloboda govora–šta to mene vrijeđa

Razmišljao sam da li da napišem nešto o napadu na Šarli Hebdo međutim bilo je očigledno da su mnogi ljudi čije mišljenje duboko cenim izneli stavove koje delimo stilom i kvalitetom koji nikada ne bih mogao dostići pa odlučih da nemam šta dodati diskusiji koja je povremeno znala da postane blago do potpuno odvratna na ovim prostorima.

A onda sam pre par dana na nacionalnoj frekvenciji imao priliku da pratim monolog četiri lidera verskih zajednica u Srbiji, koji nažalost na drugoj strani nisu imali nikoga ko bi mogao da dovede u pitanje njihove tvrdnje osim same Olivere Kovačević pa sam imao priliku da ih slušam u punom zamahu.

Gde početi?

O licemerju

Za nekoga ko ne prati rad ovih organizacija i njihovih poglavara, njihovo TV izdanje bi bilo i više nego prihvatljivo i njihova kritika bi možda i imala smisla. Možda bi mogli da uzmemo za ozbiljne i iskrene njihovu brigu za osećanja vernika i dobar ukus, kao i njihovu eventualnu uvrjeđenost i zgroženost.

No neki od nas ih poznaju bolje od toga. Vjerske vođe vole da odbace celokupnu odgovornost za ono što urade verski ekstremisti (štaviše pokušali su da krivicu prebace na sekularni pokret!) tako što kažu da to nisu učenja njihovih božanstava i proroka.

Što bi možda imalo smisla kada mnoga od zlodela počinjenih u ime religija nisu bila pod blagoslovom najviših dostojnika koji nikako nisu  bili “nekoliko loših jabuka” (pogledati pod Krstaške ratove).

No ja želim da ukažem na njihovo licemerje ne u prošlosti već danas. Želim da pokažem kako oni koji se prave uvređeni i zahtevaju “moral i pristojnost” od drugih potpuno odbacuju iste kada to njima odgovara.

Ne tako davno uvređene religiozne vođe u Srbiji su nam objašnjavale kako je dobar znak to što je nekoliko desetina ljudi poginulo u poplavama, jer eto to je znak da bog nije zaboravio na nas i da je odlučio da nam pošalje opomenicu u stilu biblijskog genocida i uništi živote nekolicini hiljada ljudi…

…zbog parade ponosa… i Končite Vurst.

Nimalo uvredljivo i sa puno ukusa zar ne. Nimalo nije u pitanju govor mržnje.

Dan danas, u zvaničnim udžbenicima iz nečega što oni zovu vjeronaukom (ima li išta kontradiktornije?) moguće je naći primere govora mržnje i uvreda na račun nas koji nismo vjernici, ranije sam pisao o zvaničnoj politici demonizacije ateista prilikom vjerske indoktrinacije u školama pa bih preneo par primjera i ovde:

Gubitak vjere je najveća nesreća za čovjeka. Taj grijeh protiv vjere zove se ateizam ili bezboštvo. Ovaj grijeh je veliki i neoprostiv a njega mogu kod čovjeka prouzrokovati razne okolnosti kao, npr., rđavo vaspitanje, zli primjeri u mladosti, jednostrana i površna učenost.“ (Pravoslavna vjeronauka za 9. osnovne, S. Vrhovac)

„Udaljavajući se od Boga, čovjek sve manje liči na čovjeka, postaje NEČOVJEK.“ (Pravoslavna vjeronauka za 9. osnovne, S. Vrhovac)

citati preuzeti sa prometej.ba

O tome koliko je bolesno učenje dece o tome kako je potop moralan čin, da treba žrtvovati najmilije ukoliko božanstvu se prohte i kako je ubistvo prvorođenčadi celom narodu sasvim u redu, neki drugi put.

A što se tiče svih drugih uvrijeđenih vjernika: da budem iskren nisam primetio da je iko od ovih koji su se našli uvrijeđeni zbog karikatura Isusa, Muhameda i Pape prestao da jede govedinu kako ne bi vređao osećanja hindusa?

Ko jeste neka se javi…

O bezobrazluku

Na stranu govor mržnje, uvrede i mračnjaštvo kojim nas naše religiozne zajednice obasipaju, posebno je degutantno videti njih kako su došli da odlučuju o slobodi govora, i kako su se našli pozvanim da o tome i zucnu.

Malo je kroz istoriju bilo tako organizovane zabrane slobode govora i izražavanja nego kroz religijske zajednice (tek su totalitarni režimi 20. vijeka uspjeli da im se približe), ljudi koji su se drznula da govore nešto što se njima nije dopadalo završavali su na ne baš lijepim mjestima a neki od njih na mjestima sa izrazito visokom temperaturom.

Kroz svoju istoriju crkve su pokušavale da cenzurišu javni život koliko god su mogle, enormno je unazađena nauka zahvaljujući spiskovima zabranjenih knjiga i svjesti o sudbini koja može zadesiti one koji uzmu sebi za slobodu da kažu nešto drugačije od zvanične dogme.

Jedna od najbrilijantnijih komedija ikada snimljenih “Life of Brian” Pajtonovaca svojevrjemno je za njih bio ono što im je danas Šarli i suočavao se sa cenzurom. To je bilo pre svega nekoliko decenija.

Jedini razlog zbog koga današnji religijski velikodostojnici mogu i da pomisle da imaju pravo da pričaju o slobodi govora je taj što su ih sekularisti na to naučili i naterali.

I zato vratite se u vaše limuzine i prestanite da vređate našu inteligenciju.

Нема коментара:

Постави коментар