понедељак, 22. август 2016.

Kako ne umjeti blogovati ni nakon pet godina.

Primjetih da je prošlo u avgustu pet godina od pokretanja IMHO-a te pomislih da napišem sarkastičan tekst o tome na koje sve načine ja prilikom stvaranja IMHO-a te njegovog postojanja nisam uspeo da od njega napravim „uspješan“ blog šta god to značilo ovih dana.

Bio bi o tome kako nisam ispoštovao savjete šta to mora imati dobar blog, kako nema FB pejdž, profesionalni domen koji je isti kao i naziv bloga.

I slično tome.

Tako da objektivno gledano blog je katastrofalan neuspjeh, a ja ne umem blogovati.




No to i nije tako bitno.

Well kao što rekoh za izgovor, IMHO nikada nije imao FB pejdž, u stvari do dana današnjeg retko koji tekst delim na fb na mojoj ličnoj stranici. Šanse da IMHO dobije pejdž u budućnosti takođe su prilično male.

U stvari mogao bih da pišem čitav naučni rad koji bi se bavio marketinškim i njima sličnim razlozima zašto IMHO nikada nije bio popularan.

Ali stvar je ipak prilično jednostavna. Nikada nisam želeo ni da postane.

IMHO je nažalost jedan od rijetkih ličnih blogova u BiH koji se bave temama koje bi se mogle svrstati u žanr politike, društvene debate i slično i ostalim temama koje mogu biti zapaljive i oko kojih postoje duboke podele i još dublja osećanja koja se često izražavaju na način koji nije civilizovan.

Ja volim da razgovaram o svakoj od ovih tema politici, društvu, sekularizmu i drugim, ali lice u lice. Nikakvu želju nemam da vodim raspravu sa iole većim brojem ljudi preko javne platforme. Razgovor u kontrolisanoj i privatnoj atmosferi među osobama koje nisu anonimne ima potencijal da bude sadržajan, pristojan i da se u njemu postave pitanja koja dovode do premišljanja o stavovima koje su osobe pre nego što su ušle imale.

IMHO, na internetu to je neviđena retkost. Struktura internet komunikacije danas je takva da pogoduje pre svega razvoju komnetariata kome je cilj pre svega da pokaže svoje stavove  bez ozbiljne želje za konverzacijom o njima. Takođe ekstremni glasovi su norma umesto da budu to što jesu – ekstremni i retki slučajevi. Možda to i nije do interneta pak koliko do ljudi.

Stoga IMHO nikada nije preterano promovisan, nema FB pejdž a ni ne delim ga na mom ličnom profilu Jedini marketing mu je na tviteru.

To be fair. Desetak tekstova sa ovog bloga preneseno je i objavljeno na portalu Frontal.ba. Iako nemam saznanja koliko su bili čitani ali ako je suditi po broju deljenja po društvenim mrežama svakako više nego na IMHO-u.

Između ostalog baš to prisustvo široj publici je meni rastumačilo par stvari a glavna je da sam mortified da će tekst imati loš prijem i da pošto je na drugom portalu neću imati nikakav uticaj na moderaciju prijema. Srećom nijedan od mojih tekstova nije bio dovoljno popularan da bih morao da se bavim tim problemom.

Razlog za to je svakako što sam ja itekako svestan da kvalitet mojih tekstova sigurno nije na nivou kakav bih ja želeo a kamoli na nivou ljudi čije blogove i tekstove sam voleo da čitam. Nije ovo slučajno humble opinion.

Da sam kojim slučajem živeo u Srbiji u vreme nastanka ovog bloga on nikada ne bi nastao, jer iskreno sve oblasti kojima se ovaj blog bavi iz perspektiva bliskim mojim su prilično dobro pokrivene.  Spektar dobrih blogova i portala koji se bavi ovim temama je dosta širok od Peščanika preko Dvogleda sve do Tržišnog Rešenja pokriveni su od strane obrazovanih autora manje više gorepomenute teme iz različiti uglova. U takvo društvu nema potrebe gurati se.

U RS/BiH situacija nije ni približna tome. Možda je do toga da u BiH u stvari nema ljudskog kapaciteta za tako nešto ali blogova o ovim temama je bilo manje (danas ličnih možda više ni nema aktivnih do ovaj) pa je tu ipak postojao određeni prostor koji se može popuniti.

Pisanje [bloga ]je pak idealan način da shvatite koliko pak malo znate o temama koje vas interesuju te da vas natera sa manje ili više uspjeha da se još više naučite o njima. Takođe otkrijete da stavljanje ideje na papir zahtjeva da pomalo mutne ideje koje imamo postanu koliko toliko iskristalisane,  i natera vas da koncizno iznesete svoje misli.

Ton tekstova nažalost nije uvek bio pomirljiv i konverzacijski (doduše takvi tekstovi  su čitaniji). Međutim negde usput čovjek shvati da je takav ton besmislen jer ništa ne postiže. Nikoga nećete ubediti u svoj stav ako galamite na njega.

IMHO nikada nije imao neku misiju ili viziju ili štagod, uvek je bio mesto na kome ja neki stav iznesem  malo konciznije i opširnije. Možda bi bilo fino da je postao nešto više, ali to bi zahtevalo da znatno promeni karakter a ja da se ozbiljno posvetim blogovanju.

And so it goes on... Zgodno mesto za ostavljanje poneke misli, na koju se mogu kasnije vratiti i podsetiti se.

Ponekad čitati i razmišljati “bože šta mi je ovo trebalo“

Na to pitanje pak dobar odgovor nemam.

Нема коментара:

Постави коментар