Kič kuka

  Počela je sezona ispita, i sezona u kojoj ću da tešim prijatelje posle mnogobrojnih neuspeha u najavi. Planiram da izbegnem sličnu sudbinu pa sam smislio pakleni plan. Upoznat sa sopstvenim nedostatkom jake ambicije i jake volje (što samostalno što u kombinaciji) odlučio sam da uradim ono što bi svaki prosečan stanovnik ex-Yu uradio: da podmitim sebe i tako sebi dam motivaciju materijalne prirode. Pošto mito koji bih preferirao (turistički odlazak u kosmos) nije dostupan rešio sam da ga zamenim drugom najboljom stvari - knjigom. 

  Kako je to zahtevalo odlazak u knjižaru uputim se ka SKC-u i pravac knjižara. Sad, ako neko nekim čudo nije bio u modernoj knjižari jednog poznatog lanca knjižara u njima je sve jako lepo raspoređeno po žanrovima i temama, uopšte izuzetno je jednostavno naći ono što volite a ambijent je sjajan i ako želite da razgledate i upoznate se sa čitavim bogatstvom književnih dela koje nećete uspeti da pročitate u svom životu i stoga malčice padnete u depresiju. 

  No ono što je značajno za ovaj tekst nalazi se ne na policama knjižare već na pultovima sa knjigama postavljenim tako da cenjena mušterija ne ušine vrat čitajući naslove. Ovi pultovi su puni najrazličitije beletristike od romana epske fantastike i idiotarija Jovana I. Deretića do poplave sadomazohističkog erotskog štiva koje je zapljusnulo književne obale u poslednjih par godina (kao da im nije bilo dovoljno pola inteneta).  

  Ono što je meni palo u oči dok sam preleteo naslove lakih romana i knjiga koje će vam obogatiti dušu za 15 minuta i omogućiti izvor citata za FB u narednih pola decenije je mnoštvo knjiga za samopomoć i izgradnju ličnosti i uopšte kako da prebrodite nedaće u koje ste upali što svojom sopstvenom što tuđom glupošću. 

  Divne knjige koje će vam omogućiti da otključate svoje psihičke moći, pronađete vezu sa kosmosom i dati vam iluziju višeg i grandioznijeg smisla života, a usput vam dokazivati da je ceo kosmos u zaveri da vam pomogne, naprosto bujaju kao pečurke posle kiše u ovom modernom društvu. 

  Nego ja se pitam, kada smo se svi toliko upropastili da ljudi uspevaju da pišu tomove knjiga o tome kako da živimo normalan život, i što je bitnije kako smo došli dotle da nam treba knjiga i uputstvo kao za Ikein nameštaj da bi smo živeli normalno i srećno? 

  Naravno da ja baš i nisam pozvan da sudim o sreći drugih i njihovom traženju iste ali dokle to ide i gde nastaje ta tolika potreba za tomovima knjiga da bi se postigla jednostavna životna sreća. 

  Ljudi koje sam znao ili znam i koji su srećni često nisu pročitali ni jednu jedinu knjigu, sledili su sopstveni razum i došli do nje. Moja baba nije pročitala “Kaluđera koji je prodao ferari” i bila je jedna od osoba koje su najbolje znale da cene sreću u životu i da se obraduju sitnicama. Naravno život je nije mazio ni najmanje. 

 Kad smo kod Ferarija i jednostavnih stvari koje čine život boljim. 

  Poznanik poznanika mog oca je bio strastveni kockar i bio je vrlo uspešan u tome. Kockajući se u inostranstvu umesto novca dobio je ferari. Taj čovek je bio suvi genije i kada ga je dovezao kući stavio je na njega kič kuku. Kada su ga pitali šta će mu to rekao im je:”Ja sam čovek seljak, moram nečim da vozim prasiće na pijac”. Priča kaže da su iz Ferarija hteli da mu plate da skloni to čudo sa ulica. 

  Tako se jednostavno prave fenomenalne stvari u životu, tako nastaju te sitne priče o gradovima i njihovim ljudima, anegdote koje otkrivamo ako zagrebemo ispod običnog života naših gradova i varošica i koje saznajemo u razgovoru sa prjateljima (ako sam ja mogao da ih saznam na desetine možete i Vi, garant ste stariji od mene i imate prave prijatelje za to) Priče o običnim i manje običnim ljudima koje donose zadovoljstvo i smeh.  

  Čemu previše komplikovanja, svet u kome ljudi žive je prepun ličnosti iz okoline od kojih vam može zastati dah, svakodnevnica je puna malih čuda kojima okrećete leđa i tražite ih knjigama za usedelice i samohrane roditelje. 

  Sa durge strane lepo je videti da ljudi žele da pomognu sebi da žive bolje i ostave žabokrečinu koja ih okružuje. 

  Ali možemo mi to bolje uz samo malo truda i želje da budemo oduševljeni. 

 Možemo mi to mnogo, mnogo bolje. 

PS. Podmitiću se “Bedom istoricizma” od Popera - imam fenomenalan ukus zar ne? 

objavljeno na frontal.ba