Red bi bio da
priznam da bih jednog dana, negde u daljoj ili bližoj budućnosti
bio izuzetno zadovoljan kada bih uspeo da otputujem u Afrikum posebno
negde u okolinu Serengetija, nije loš ni sever Afrike pogotovo
očuvaniji centri arapske kulture iz perioda od 8. do 11. vijeka, da
ne pominjemo centre antičkih kultura. Naravno uz vakcine protiv
virusa i lekove protiv parazita.
Moram reći da sam se iznenadio kada sam vraćajući se iz Beograda u Zvornik shvatio da sam došao u Afriku. Bolje rečeno razočarao. Nigde nizova nepreglednih
dina, ni bujnog života tropskih šuma, doduše uz obalu Drine je
svakako bilo nekoliko vrsnih primera arhitektonskog neukusa i
nekoliko kapitalnih deponija smeća.
Moramo se pohvaliti
da nam ne manjka ni plemenskih podela ni slepog slušanja
šamana. Heh, koga briga za milenijume evolucije ljudske svesti, mi
ćemo našu da skučimo što više (valjda da je bolje uhvatimo da
nam i to malo što imamo ne pobegne).
Saterani mudrim
vođstvom i velikim pothvatima očuvanja tora u stanje večitog
straha za opstanak kao i sramotom koja proizilazi iz nemaštine i
svesti o ličnom neuspehu, ovo ljudi što još nije uspelo da pobegne
iz pakla nema snage da se suprotstavi ucenjivačima u belim
mantilima, za šalterma, u kancelarijama i političarima pod šatrama.
Nisamo mi toliko
slabi koliko smo svesni. Svest o besmislenosti ustrajanja protiv
ucenjivača je kod nas temeljito razvijana kroz dug niz vekova. Od
vremena kad smo bili stoka fedudalcima našeg porekla, bitisanja pod
korumpiranim imperijama sve do današnjice ogrezle u haosu. Svesni da
bi izgubili ono malo dragocenog vremena i razuma vodeći bitke sa
vetrenjačama. Bitke u kojima se malo dobija a porazi su česti isa
velikim posledicama.
Jer koja je
alternativa onima kojima treba lečenje a ucenjeni su da bi ga
dobili, da rizikuju zdravlje, bolest koja bi dovela do gubitka izvora
prihoda? Naravno da nemogu. Nije baš pametno biti uzbunjivač u
današnjem društvu.
Ako postoji neki
entitet, entitet koji bi nas posmatroa kroz eone, mogao bi da
umre od smeha našoj gluposti i kratkovidosti.
Jer ti ucenjivači
nisu ništa drugo do paraziti, mala (u našem slučaju velika) grupa
bedih bića koja se hrane na račun zdravih.
Nije ni toliko
strašno imati parazite, mogu se izlečiti. Zdrav domaćin može da
podense parazite uz lečenje. Uz lečenje može i da ih izbaci. no
neko mora da ga leči, on mora nekome da se obrati.
Mi kao domaćin nismo
jaki. Nažalost kada bi neko pogledao sa strane video bi jednu
žalosna kreaturu na samrtničkom krevetu. Frankeštaj biće, pačvork
nekoliko identita, želja, stremaljenja. Organa koji odbacuju jedni
druge u konstantnoj agoniji i međusobnoj borbi, i u tom pačvorku
hiljade i hiljade malenih čudovišta se hrane nama.
Doktori postoje, mi
smo ih čak i zvali nekada davno. Dolazili su ali nisu pomogli, mi
nismo bili pacijent, nismo bili u bolnici. Naši doktori su bili ludi
naučnici željni slave i moći. Mi smo samo hrana za njihova
čudovišta i oni su pomagali njima.
Paraziti su nažalost
zaboravili da toliko parazita na na tako slabom domaćinu vodi samo
jednom, vodi smrti domaćina, a sa njom umire i parazit.
Doduše nije baš
utešna pomisao da smo mi domaćin, domaćin mora da umre, neki
paraziti prežive...
Коментари
Постави коментар