Sloboda govora kao sloboda optuživanja i njeno ugrožavanje pojedinca

   Pre nekog vremena, internet javnost je uzburkala priča o osnivanju sajta kakavjedoktor.org sa ciljem ocenjivanja, naravno, doktora.

Urzo nezadovoljni postojanjem sajta i njegovom namenom sajt je ubrzo dobio zabranu delovanja pod pritiskom lekarske komore. (!?)

   Neću se baviti samim problemom i pričom koja ga prati, ona u ovom slučaju nije bitna, ona je samo okdidač, priča koja me je navela da razmišljam.

   Za više o smamom problemu preporučujem pogledati: zverko.rs

   Naravno blogerka koju izuzetno cenim a koja je slučajem medicinski radnik, bacila je svetlo na jedan po meni jako bitan aspekt cele priče: zubarica.com

   Pa o čemu je reč?

   Lako ćemo se složiti ukoliko smo razumne osobe koje cene slobodu iznad svega da su sloboda govora i transarentnost dva izuzetno važna mehanizma u obezbeđivanju pravilnog i pravednog funkcionisanja jednog društva. Kao rezultat istog razmišljanja lako možemo doći do zaključka da u skladu sa ova dva principa nikako ne bi smelo doći do zabrane funkcionisnja ovog sajta.

   Zaista, sledeći analogiju po kojoj bi za eventualno iznošene neistina koje na ovom sajtu objavljuju treća lica ovaj sajt trebao snositi kaznu u vidu zabrane istog dolazimo na klizav teren kazni koje bi analaogno tome trebalo da dobije čitav niz sajtova koji su vitalni informacijski čvorovi našeg društva i samim tim značajni stubovi na kojima ono počiva.

   Moliću lepo,

   Da li treba da zatvorimo sve forume na internetu jer na njima neminovno dolazi do kleveta i vređanja određenih ličnosti. Da li da zabranimo sajtove velikih medijskih kuča (a i onih manjih) na kojima čitaoci ostavljaju svoje komentare, jer neminovnost je da ako ljudim date moć da se izraze (što naravno treba uraditi) do ovakvih nemilih sitacija će dolaziti.

   Može se reći na primer da je i u doba pre interneta na različite načine bil omoguće izneti uvredljiv i neistinit sadržaj o nekoj osobi a da oštećena osoba nema mogućnost da sazna ko je počinilac.

Može se tvrditi da "cenzura" interneta neće rešiti ovaj problem ali da će da naškodi razvoju demokratskog društva, i u tom smislu to je zaista tačno, svaka cenzura vodi nedemokratskim režimima - vodi diktaturi.

   Ali ostaje pitanje da visi u vazduhu:

   "Da li Samo zato što nismo u mogućnosti sprečiti povredu nečijeg integriteta treba da dopustimo mogućnost povrede istog i to stavljajući integritet društva i neki viši interes zajednice iznad integriteta tog pojedinca?"

   I to je ključno, pitanje nije da li treba ili ne cenzurisati internet, jer odgovor je naravno ne.

   Pitanje koje treba postaviti je da li sloboda govora podrazumeva slobodu vređanja i iznošenja potencijalno jako štetnih neistina, i naravno pitanje da li možete stvoriti zaista slobodno društvo ako zanemarite integritet pojedinca i njegovu slobodu.

   Pogotovo što analogija sa političarima baš i ne pije vodu jer uslovi koje ima jedan političar i jedan običan pojedinca nisu nikako isti.

Nažalost glas interneta nije dovoljan u našem današnjem društvu da dovede bilo kog političara u problem, uvrede i klevete koje mogu biti iznete na njihov račun na nekom internet portalu ili forumu su po njihov integritet apsolutno bezopasne,jer na kraju krajeva one ostaju o domenu komentara i ličnih mišljenja anonimusa sa interneta, nešto što zaista retko ko u našem društvu shvata ozbiljno. Da ne pričamo što ispoljavanje mišljenja na internetu takođe dođe kao i dobar ventil, te se na ovako kontrolisn način izražava određena količina nezadovoljstva umesto da se to nezadovoljstvo i energija upotrebi protiv njih.

   No pojedinca internet može uništiti, anonimne "žalbe" mogu lako uništiti život pojedincu, još ako samoproglasite svoj sajt relevantnim i mediji željni skandala ga uzmu kao relevantnog - pa imate recept za katastrofu. A mi živimo u društvu u kome su katastrofe moguće a često čak i savršeno normalne.

   No kako ovaj važan demokratski mehanizam napraviti što bezopasnijim za pojedinca?

   "Histori est magistra vitae"

   I šta nam kaže istorija?

   Istorija nam, da prvo krenemo od slobode govora, kaže da je sloboda govora uvedena kao mehanizam zaštite političkih figura koje su se javno zalagale u parlamentima za ideje koje nisu bile baš po volji onima koji su bili na vlasti. Cilj slobode govora je bio taj da se politički zastupnik ne može osuđivati na osnovu svojih političkih stavova koje je branio, u tom smislu sloboda govora datira još u doba Rimske republike i u doba narodnih tribuna koji su uživali upravo ovu privilegiju.

   I to je i danas osnovna svrha slobode govora - da nemožete biti osuđeni i kažnjeni za stavove koje izneste ako se oni ne slažu sa stavovima onih koji su u posedu moći.

   Anonimne žalbe i tužbe takođe imaju svoju istoriju, i to je istorija zloupotrebe, hiljade i hiljade običnih ljudi su stradale od strane svojih suparnika jer su ih oni anonimno prijavljivali raznim tajnim policijama tokom istorije čovečanstva. 

   Kažu kad je postavljen komandant Austro-Ugarske uprave nad Beogradom raspisao je proglas da će biti nagrađeni svi oni koji prijave delovanje protiv AU monarhije i njenog vladaoca, takođe priča kaže da je prvi dan džak (možda i više njih) žalbi koje su bile pre svega žalbe na komšije i bliske rođake, pročitao ih, zatim sledećih para dana dobijao žalbe slične sadržine dok na kraju nije odustao od čitanja žalbi.

   Čisto da podsetimo kakav smo narod ponekad, i da ono što radi u Francuskoj i Velikoj Britaniji ne mora da radi i kod nas kako je zamišljeno.

   Da se vratim temi.

  Moji zaključci bi bili sledeći, izvodeći iz gore navedenih primera i stavova,

Smisao ocenjivanja kvaliteta usluga postoji i čak štaviše ocenjivanje kvaliteta je poželjno.

Smisao anonimnosti kao sistema zaštite pojedinca od sistema ili korporacija postoji.

O slobodi govora i transparentnosti društva kao značajnim društvenim vrednostima nemoram ni govoriti.

No postavio bih par pitanja, koja bi ujedno bili i teze i eventualni principi prilikom razmišljanja o problemu pojedinca nadgledanog od strane društva:

Postoji li smisao anonimnosti kao sistema zaštite prilikom iznošenja ozbiljnih optužbi protiv običnog pojedinca?

Da li je anonimnost prilikom optuživanja nepovlašćenog pojedinca etička vrednost?

Da li sloboda govora predstavlja i slobodu iznošenja ozbiljnih optužbi i neodgovaranje za posledice koje one mogu doneti. (pre svega ako se pokažu kao neistinite)?

  Ne znam, možda ove teze i ova pitanja mogu pomoći u toj dilemi, možda dileme ni nema...