Ovo je moje lično mišljenje i ne pretereano značajno a ako vas zanima zaista ozbiljna debata uputio bih vas na Peščanikovu debatu gde pišu mnogo ozbiljniji ljudi mnogo ozbiljnije tekstove, a ovo je samo rant.
A ako se lako vređate i ljutite, na pravom ste mjestu.
Nisam ni psihoterapeut ni pedagog niti psiholog, no da budemo iskreni nije ni Zoran Milivojević.
Ukratko nemam ništa što bi me kvalifikovalo da pišem o ovome osim toga što sam igrom slučaja čovjek. Nemam decu, niti planiram da ih imam ali sam prilično siguran da veliki broj onih koji ih i imaju nemaju pojma šta da rade sa njima, neki od njih su možda i svjesni te poražavajuće činjenice.
No zapanjuje me da javnost koja odbacuje one koji nemaju decu i njihov doprinos debati i odbacuje suprotstavljeno mišljenje više od stotinu pedagoga, psihoterapeuta i psihologa i slepo se drži mišljenja jednog lekara opšte prakse.
Da pređemo na stvar.
O tradicionalnoj srpskoj porodici (i šta ona ima da ponudi u 21. vijeku)
Ponovo su konzervativci na braniku otadžbine i evo ponovo se pojavila pošast koja će uništiti ni manje ni više nego tradicionalnu srpsku porodicu.
Bugger.
A baš je bila sjajna tradicionalna srpska porodica kroz svoje inkarnacije, ne zna se da li je bila više za ugledanje u periodu patrijarhalne zadružne porodice ili u periodu nuklearne patrijarhalne porodice. I jedna i druga su bile raj za svoje članove posebno za one koji su bili muškarci i najstariji u njoj.
Ostali se nisu ni računali.
Ja stvarno ne uspjevam da vidim šta je to tako vredno očuvanja u 21. vijeku iznedrila kao vrijednost tradicionalna porodica. Ono što meni pada na pamet je da su svi bili sposobni da naprave ili komplikovani “lampek” ili bure ali da su svi bili apsolutno nesposobni da naprave krevet svojoj sopstvenoj deci.
Uopšte položaj dece u tradicionalnoj porodici nije bio nimalo zavidan – broj dece je bio veliki ne zbog ljubavi prema istoj već pre svega zahvaljujući niskim higijenskim i medicinskim uslovima porođaja i post porođajnog perioda koji je odnosio ogroman broj novorođenčadi. A drugi razlog za dobijanje dece je bio tipičan za sva siromašna društva a to je da su deca predstavljala svojevrsnu radnu snagu i potporu u kasnijem životnom dobu.
Tradicionalna porodica se osim opiranja modernim zlima poput kreveta za djecu , borila takođe i protiv zala obrazovanja (pre svega ženske dece), jer zlo obrazovanje je odvlačilo decu sa neophodnih ratarskih, stočarskih i drugih poslova na kojima bi im pozavidjela deca iz viktorijanske Engleske.
Posle su neki odlučili da rad u polju od malih nogu naplate kasnijim neradom i krađom od samih sebe i potomaka, jer rad im je izgradio karakter (uz klauzulu da ga preziru).
Stvarno šta je vrijedno očuvanja iz patrijarhalne zadružne porodice osim onoga što su tradicionalisti umislili?
Nuklearna porodica je nešto malo bolja, zahvaljujući napretku medicine smanjenju stepena opšteg siromaštva nestali su prvobitni razlozi za rađanje velikog broja dece što je rezultovalo smanjenjem broja iste prvom mogućom prilikom (što implicira da ih nisu baš voleli u onolikim brojevima), tako da se položaj dece popravio (pogotovo zahvaljujući državi koja je sa mukom uspjela da natera roditelje da decu šalju u škole u većem broju), što je pak omogućilo čelima porodica da se okrenu jednom prilično omiljenom sportu:
Fizičko kažnjavanje žena (ali blagovremeno) je, nažalost, nekada nužno (zavisi i od karaktera žene i mnogih stvari), i ne radi se o nikakvom zlostavljanju već o vaspitavanju i prevenciji. Milivojević je apsolutno u pravu u svojim istupima kada govori o sindromu razmaženih žena.
Mislim da je jasno na šta mislim. (zapamti ovo, trebaće kasnije)
I na kraju.
Koliko slepi imbecil moraš biti da bi tvrdio da je dosadašnje vaspitanje u porodici bilo iole valjano, da je uspostavljalo disciplinu i šta sve ne kada jedan jedini pogled na današnje društvo vrišti na tebe suprotno?!
Plus od svih vas vojska je takođe napravila ljude, zar ne?
Pa nije. Nigde se ne primećuje bilo kakvo zaziranje od bilo čega nasilnog (što bi po Milivojeviću bila jedna od vrlina varjača vaspitanja) u ovom društvu a o nedostatku discipline i elementarne pristojnosti mogu se pisati tomovi.
Svi ti tradicionalno vaspitani bacaju smeće i opuške gde god im se ćefne, na ulicu, u reku (zgodna i za bacanje mrtvih kućnih ljubimaca) i šta sve ne. Red u bilo kojoj ustanovi u kojoj ne postoji čuvar koji je zadužen i za red je takođe misaona imenica a svi bi po mogućstvu da vam uđu u makar jedan od dva bubrega koji posedujete.
Znači tradicionalna porodica i vaspitanje nisu doneli ništa sjajno sudeći po današnjem društvu.
ergo – ne treba ih mijenjati ni za jotu.
Pitanje vlasništva debelog mesa
Koga to treba šljepnuti po guzi ili vaspitavati varjačom? Očigledan odgovor je nevaljalu i nemirnu i pritom užasno razmaženu decu koja su učinila neku glupost. Danas su deca razmažena i šta sve ne, i ona će doneti propast društvu kakvu sve ove generacije ranije nisu… wait a minut.
Ovo mi zvuči poznato!
Fizičko kažnjavanje (ali blagovremeno) je, nažalost, nekada nužno (zavisi i od karaktera djeteta i mnogih stvari), i ne radi se o nikakvom zlostavljanju već o vaspitavanju i prevenciji. Milivojević je apsolutno u pravu u svojim istupima kada govori o sindromu razmažene djece.
Kao argument bitno je spomenuti da bi ljudi varjačali decu koja su dovoljno mala da se sa njima ne može voditi argumentovana rasprava kako bi im se ukazalo na greške već da jedino razumej jezik varjača. Znači dovoljno glupa deca koja su učinila neku glupost i kao jedini način sprečavanja gluposti navodi se fizička kazna u narodu od skoro poznata kao varjačanje.
No hteo bih da postavim par pitanja.
Da li samo deca prave gluposti?
Naravno da ne, mnogi ljudi prave raznorazne gluposti svaki dan. Da li onda treba sve njih da fizički kažnjavamo?
Npr. Ako radnica ili radnik naprave glupost na poslu da uvedemo da njihov šef ima pravo da ih malo provarjača? Šta mislite, zar to nije sjajna ideja? Mogli eto svi da se uverimo u nekom periodu života kako nije nimalo degradirajuće kada vas šev par puta ošamari ili vas par puta šljapne po guzi.
Možda će neko reći da se mala deca ne osećaju degradiranom, no da li ste sigurno da dete koje razume zašto ste ga izvarjačali nema i dostojanstvo koje bi bilo povređeno?
No opet možete reći sa odraslima se može argumentovano raspravljati a sa decom ne i da su odrasli razumniji?
Mi imamo za lidere u društvu ljude koji su kupili diplome i koji su bivši nacisti, ne baš razumno, zar ne? Imamo ljude koji poriču zločine bez obzira na argumente i u potpunosti razumno veruju u postojanje božanstava.
Ja nešto ne bih rekao da su odrasli razumniji, stoga varjačanje zaposlenih i dalje ima smisla.
Vi možete reći da treba da budu kažnjeni verbalno ili smanjenjem plate.
Stani malo zar ne tvrde zagovornici varjačanja da je verbalno nasilje isto ako ne i više opasno isto kao i oduzimanje slatkiša i igračaka i sl?!
Znači koristeći logiku po kojoj treba tući decu možemo zaključiti da treba tući i odrasle.
Al’ to vam se ne dopada zar ne? Jer ipak to je vaše debelo meso u pitanju.
A ako se lako vređate i ljutite, na pravom ste mjestu.
Nisam ni psihoterapeut ni pedagog niti psiholog, no da budemo iskreni nije ni Zoran Milivojević.
Ukratko nemam ništa što bi me kvalifikovalo da pišem o ovome osim toga što sam igrom slučaja čovjek. Nemam decu, niti planiram da ih imam ali sam prilično siguran da veliki broj onih koji ih i imaju nemaju pojma šta da rade sa njima, neki od njih su možda i svjesni te poražavajuće činjenice.
No zapanjuje me da javnost koja odbacuje one koji nemaju decu i njihov doprinos debati i odbacuje suprotstavljeno mišljenje više od stotinu pedagoga, psihoterapeuta i psihologa i slepo se drži mišljenja jednog lekara opšte prakse.
Da pređemo na stvar.
O tradicionalnoj srpskoj porodici (i šta ona ima da ponudi u 21. vijeku)
Ponovo su konzervativci na braniku otadžbine i evo ponovo se pojavila pošast koja će uništiti ni manje ni više nego tradicionalnu srpsku porodicu.
Bugger.
A baš je bila sjajna tradicionalna srpska porodica kroz svoje inkarnacije, ne zna se da li je bila više za ugledanje u periodu patrijarhalne zadružne porodice ili u periodu nuklearne patrijarhalne porodice. I jedna i druga su bile raj za svoje članove posebno za one koji su bili muškarci i najstariji u njoj.
Ostali se nisu ni računali.
Ja stvarno ne uspjevam da vidim šta je to tako vredno očuvanja u 21. vijeku iznedrila kao vrijednost tradicionalna porodica. Ono što meni pada na pamet je da su svi bili sposobni da naprave ili komplikovani “lampek” ili bure ali da su svi bili apsolutno nesposobni da naprave krevet svojoj sopstvenoj deci.
Uopšte položaj dece u tradicionalnoj porodici nije bio nimalo zavidan – broj dece je bio veliki ne zbog ljubavi prema istoj već pre svega zahvaljujući niskim higijenskim i medicinskim uslovima porođaja i post porođajnog perioda koji je odnosio ogroman broj novorođenčadi. A drugi razlog za dobijanje dece je bio tipičan za sva siromašna društva a to je da su deca predstavljala svojevrsnu radnu snagu i potporu u kasnijem životnom dobu.
Tradicionalna porodica se osim opiranja modernim zlima poput kreveta za djecu , borila takođe i protiv zala obrazovanja (pre svega ženske dece), jer zlo obrazovanje je odvlačilo decu sa neophodnih ratarskih, stočarskih i drugih poslova na kojima bi im pozavidjela deca iz viktorijanske Engleske.
Posle su neki odlučili da rad u polju od malih nogu naplate kasnijim neradom i krađom od samih sebe i potomaka, jer rad im je izgradio karakter (uz klauzulu da ga preziru).
Stvarno šta je vrijedno očuvanja iz patrijarhalne zadružne porodice osim onoga što su tradicionalisti umislili?
Nuklearna porodica je nešto malo bolja, zahvaljujući napretku medicine smanjenju stepena opšteg siromaštva nestali su prvobitni razlozi za rađanje velikog broja dece što je rezultovalo smanjenjem broja iste prvom mogućom prilikom (što implicira da ih nisu baš voleli u onolikim brojevima), tako da se položaj dece popravio (pogotovo zahvaljujući državi koja je sa mukom uspjela da natera roditelje da decu šalju u škole u većem broju), što je pak omogućilo čelima porodica da se okrenu jednom prilično omiljenom sportu:
Fizičko kažnjavanje žena (ali blagovremeno) je, nažalost, nekada nužno (zavisi i od karaktera žene i mnogih stvari), i ne radi se o nikakvom zlostavljanju već o vaspitavanju i prevenciji. Milivojević je apsolutno u pravu u svojim istupima kada govori o sindromu razmaženih žena.
Mislim da je jasno na šta mislim. (zapamti ovo, trebaće kasnije)
I na kraju.
Koliko slepi imbecil moraš biti da bi tvrdio da je dosadašnje vaspitanje u porodici bilo iole valjano, da je uspostavljalo disciplinu i šta sve ne kada jedan jedini pogled na današnje društvo vrišti na tebe suprotno?!
Plus od svih vas vojska je takođe napravila ljude, zar ne?
Pa nije. Nigde se ne primećuje bilo kakvo zaziranje od bilo čega nasilnog (što bi po Milivojeviću bila jedna od vrlina varjača vaspitanja) u ovom društvu a o nedostatku discipline i elementarne pristojnosti mogu se pisati tomovi.
Svi ti tradicionalno vaspitani bacaju smeće i opuške gde god im se ćefne, na ulicu, u reku (zgodna i za bacanje mrtvih kućnih ljubimaca) i šta sve ne. Red u bilo kojoj ustanovi u kojoj ne postoji čuvar koji je zadužen i za red je takođe misaona imenica a svi bi po mogućstvu da vam uđu u makar jedan od dva bubrega koji posedujete.
Znači tradicionalna porodica i vaspitanje nisu doneli ništa sjajno sudeći po današnjem društvu.
ergo – ne treba ih mijenjati ni za jotu.
Pitanje vlasništva debelog mesa
Koga to treba šljepnuti po guzi ili vaspitavati varjačom? Očigledan odgovor je nevaljalu i nemirnu i pritom užasno razmaženu decu koja su učinila neku glupost. Danas su deca razmažena i šta sve ne, i ona će doneti propast društvu kakvu sve ove generacije ranije nisu… wait a minut.
Ovo mi zvuči poznato!
Fizičko kažnjavanje (ali blagovremeno) je, nažalost, nekada nužno (zavisi i od karaktera djeteta i mnogih stvari), i ne radi se o nikakvom zlostavljanju već o vaspitavanju i prevenciji. Milivojević je apsolutno u pravu u svojim istupima kada govori o sindromu razmažene djece.
Kao argument bitno je spomenuti da bi ljudi varjačali decu koja su dovoljno mala da se sa njima ne može voditi argumentovana rasprava kako bi im se ukazalo na greške već da jedino razumej jezik varjača. Znači dovoljno glupa deca koja su učinila neku glupost i kao jedini način sprečavanja gluposti navodi se fizička kazna u narodu od skoro poznata kao varjačanje.
No hteo bih da postavim par pitanja.
Da li samo deca prave gluposti?
Naravno da ne, mnogi ljudi prave raznorazne gluposti svaki dan. Da li onda treba sve njih da fizički kažnjavamo?
Npr. Ako radnica ili radnik naprave glupost na poslu da uvedemo da njihov šef ima pravo da ih malo provarjača? Šta mislite, zar to nije sjajna ideja? Mogli eto svi da se uverimo u nekom periodu života kako nije nimalo degradirajuće kada vas šev par puta ošamari ili vas par puta šljapne po guzi.
Možda će neko reći da se mala deca ne osećaju degradiranom, no da li ste sigurno da dete koje razume zašto ste ga izvarjačali nema i dostojanstvo koje bi bilo povređeno?
No opet možete reći sa odraslima se može argumentovano raspravljati a sa decom ne i da su odrasli razumniji?
Mi imamo za lidere u društvu ljude koji su kupili diplome i koji su bivši nacisti, ne baš razumno, zar ne? Imamo ljude koji poriču zločine bez obzira na argumente i u potpunosti razumno veruju u postojanje božanstava.
Ja nešto ne bih rekao da su odrasli razumniji, stoga varjačanje zaposlenih i dalje ima smisla.
Vi možete reći da treba da budu kažnjeni verbalno ili smanjenjem plate.
Stani malo zar ne tvrde zagovornici varjačanja da je verbalno nasilje isto ako ne i više opasno isto kao i oduzimanje slatkiša i igračaka i sl?!
Znači koristeći logiku po kojoj treba tući decu možemo zaključiti da treba tući i odrasle.
Al’ to vam se ne dopada zar ne? Jer ipak to je vaše debelo meso u pitanju.
Коментари
Постави коментар